3
Stekao je ime sa "Francuskom vezom" i "Isterivačem đavola" na blagajnama 70-ih, ali uprkos nekim kasnijim uspesima, nikada nije povratio tadašnju slavu.
Američki reditelj, Vilijam Fridkin, koji je osvojio Oskara za režiju za “Francuski vezu”, i bio nominovan za “Isterivača đavola”, preminuo je juče u 87. godini u Los Anđelesu od srčane insuficijencije i upala pluća.
Njegova udovica Šeri Lensing kroz suze je rekla za “Bi-Bi-Si”: „Imao je divan život. Imao je skoro 88 godina, a izlazi mu novi film. Bio je najdivniji muž na svetu. Bio je najdivniji otac na svetu. Imao je veliki divan život. Nije bilo neostvarenog sna.“
Rođen 29. avgusta 1935. u Čikagu, Fridkin je bio sin jedinac svojih roditelja Jevreja koji su pobegli iz Ukrajine tokom pogroma 20-ih godina. Započeo je svoju rediteljsku karijeru na televiziji, radeći epizode “Alfred Hičkok predstavlja” sredinom 60-ih i nekoliko TV filmova. Njegova karijera reditelja dugometražnih filmova krenula je kasnije te decenije sa ostvarenjima kao što su “Good Times” (1967), “The Birthday Party” (1968) i “The Night They Raided Minsky’s” (1968).
Zajedno sa Piterom Bogdanovićem, Frensisom Fordom Kopolom i Halom Ešbijem, Fridkin je 70-ih dospeo na A-listu, kao deo nove generacije živopisnih filmskih stvaralaca koji preuzimaju rizik. Kombinujući svoje iskustvo na televiziji, posebno u dokumentarnom filmu, sa najsavremenijim stilom montaže, Fridkin je uneo veliku energiju u žanrove horora i policijskih trilera za koje se specijalizovao.
Nakon što je 1970-ih režirao “Momci iz benda”, Fridkin se okrenuo filmu za koji će dobiti Oskara. Džin Hekman je glumio detektiva Popaja Dojla u filmu „Francuska veza“, trileru koji ima jednu od najuzbudljivijih scena jurnjave automobila u istoriji kinematografije. Dojl njujorškim ulicama vozi “Pontiac Le Mans” iz 1971, velikom brzinom u jurnjavi za ubicom koji se nalazi u vozu iznad njega.
“Za svaki film koji sam snimio bila je borba. Više od dve godine niko nije želeo da producira „Francusku vezu“. Svaki studio, uključujući i Fox, dvaput je odbio. Onda sam jednog dana dobio poziv od producenta Dika Zanuka, koji mi je rekao: „Znaš, biću otpušten ovde za otprilike šest meseci. Ne znam šta je ovaj ludi film koji imaš, ali imam neki dobar osećaj. Ako možeš da ga napraviš za 1,5 miliona dolara, uradićemo ga”, prisećao se Fridkin kako je snimio “Francuski vezu”.
Zatim je režirao “Iasterivač đavola”, jedan od najboljih i najstrašnijih horora svih vremena. Linda Bler je glumila tinejdžerku opsednutu đavolom koji uništava sveštenika (Maks fon Sidov) koji je poslan da istrebi zlo. Njeno okretanje glavom od 360 stepeni proganja gledaoce do dan-danas. Film je zaradio 500 miliona dolara, 10 nominacija za Oskara, uključujući onu za najbolji film, i na kraju je osvojio dva. Restaurirana verzija “Isterivača đavola” biće prikazana sledećeg meseca na Venecijanskom filmskom festivalu, a Fridkin se radovao što će prisustvovati.
Nastavio je da snima filmove kao što je “Sorcerer” iz 1977, koji je rimejk “Nadnice za strah”, o odmetnicima koji kamionima prevoze nitroglicerin kroz južnoameričku džunglu. Film nije sjajno prošao, ali je Fridkin kasnije izjavio:
“ Proći će godine pre nego što budem ponovo iskusio [isto] samopouzdanje na filmskom setu, veru u neku vrstu božanske intervencije.“
Snimio je “The Brink’s Job” iz 1978. pre nego što je napisao i režirao kontroverzni film “Gluvarenje” iz 1980, krimi triler sa Al Paćinom i Polom Sorvinom u glavnim ulogama.
“Nikada nisam nameravao da „Gluvarenje“ bude bilo kakva priča o gej životu. Za mene je to bila egzotična pozadina za misteriju ubistva koja nikada nije ranije viđena u mejnstrim filmu”, izjavio je Fridkin u jednom intervjuu.
Godine 1985. demonstrirao je svoju sposobnost zanimljivog stilskog reditelja sa „Živeti i umreti u L.A.“, dobro prihvaćenim trilerom koji je imao umeren finansijski uspeh.
Fridkin je u tom periodu većinu svog vremena provodio radeći na televiziji u serijama kao što su „Tales From the Cript“, „The Twilight Zone“, „Space Quest“ i „C.A.T. Squad.” Godine 2000. režirao je umereno uspešnu vojnu dramu „Rules of Engagement“ , sa Tomijem Li Džonsom i Semjuelom L. Džeksonom.
Tokom 2000-ih, Fridkin se pojavio na velikom platnu sa trilerom iz 2003. „The Hunted“, sa Tomijem Li Džonsom i Benisiom Del Torom u glavnim ulogama, i horor filmom „Bug“ iz 2007.
2011. završio je „Ubicu Džoa“, sa Metjuom Mekonahijem i Emilom Heršom u glavnim ulogama. Film, za koji se procenjuje da je budžet bio 11 miliona dolara, zaradio je samo četiri miliona dolara širom sveta.
Reditelj je 2013. napisao memoare pod nazivom “The Friedkin Connection”.
Fridkin je javno pričao o svojim greškama u prošlosti, za šta je krivio sopstvenu oholost. Sećajući se kako je bacio Baskijatov crtež u smeće i odbio priliku da režira video za Prinsa, primetio je:
„Palio sam mostove i veze do te mere da smatram da sam srećan što sam još uvek tu. Nikada nisam igrao po pravilima, često na sopstvenu štetu. Bio sam nepristojan, loše sam procenjivao, protraćio sam većinu darova koje mi je Bog dao, i odnosio sam se prema ljubavi i prijateljstvu drugih kao što sam uradio sa Baskijatovom umetnošću i Prinsovom muzikom. Kada ste imuni na osećanja drugih, možete li biti dobar otac, muž i prijatelj? Da li se kajem? Možete da se kladite.“
Njegov najnoviji film je nova verzija klasika “Pobuna na Kejnu” sa Kiferom Saterlendom, koji je primljen na ovogodišnji Venecijanski filmski festival.
Šeri Lensing mu je bila četvrta supruga, prethodno je bio oženjen voditeljkom vesti Keli Landž i glumicama Lesli-En Daun i čuvenom Žanom Moro. Iza sebe je ostavio dvojicu sinova.
Bonus video: „Kinematografija nam je na uzlaznoj putanji“
