Porodični roman Ali Smit o vremenu post-Bregzita i mučna slika seksploatacije u 19. veku iz pera Franka Buisa, ovonedeljne su preporuke za čitanje.
Ali Smit „Zima“, Štrik, 2022.
Škotska autorka koja u sredu slavi šezdeseti rođendan nosi titulu, u najmanju ruku čudnu: Ali Smit je rodonačelnica „romana Bregzita“. Varirajući Vivaldija na društveno svestan i oštrouman način, njen romaneskni kvartet iza imena godišnjih doba pakuje mnoštvo ljudskih nepogoda.
„Zimu“, drugi roman u socijalno-vegetativnom ciklusu, kritika vidi kao sliku podeljenog britanskog društva i pretakanje Dikensove „Božićne pesme“ u suptilnu „postreferendumsku alegoriju“. Junaci nose kodna imena – Umetnost, Mudrost i Svetlost. Sestre Sofiju i Ajris razdvajaju decenije i ideologije: jedna je propala preduzetnica a druga neumorna aktivistkinja koja govori o „depresiji, anksioznosti, zbunjenosti koje izazivaju hemikalije“. Božić provode sa Sofijinim sinom Artom i Luks, Hrvaticom koja za sumu od 1008 funti glumi Artovu verenicu, i kojoj je Šekspir nešto najlepše u životu.
„Zima“ nema idiličan kraj, ali je hepiend i sama poruka da je bolje razlike pustiti da se razgore nego ih stalno zatrpavati. Neslaganje ne mora voditi u sukob ukoliko u raspravi ima empatije. Ali Smit naše doba kritikuje i jetko i duhovito: Internet je „septička jama za deponovanje naivnosti i vitriola“, i „najlukaviji putujući prodavac“, koji više ne zvoni na vrata, već se odavno baškari u dnevnoj sobi.
Frank Buis „Nijedne žene sin“, Vaganar, 2021.
Ova mučna pripovest o klasnoj i seksualnoj eksploataciji oživljava žanrovski predvidljive prizore zlostavljanja i patnje. Glavnu junakinju Roz otac prodaje vlasniku zamka: kad pokuša da kćer otkupi i vrati kući, zlodejnik ga ubija. Zatočenica uspeva da ubicu kazni, ali i da zapiše svoj tužni životopis: zapis stiže do amblematičnog dobrog sveštenika koji možda može da simbolički osveti, ili makar osvetli, Rozine patnje. Poniženje, seksualno i ekonomsko, glavnu junakinju slika kao tržišnu vrednost, žalosni muški trofej i žrtvu gurnutu u zaveru i zločin.
Buis uranja u kontroverze plemenitosti i očajanja, zlostavljanja i pobune, pohlepe i dobročinstva. Njegovo delo potanko opisuje nasilje kakvo bi viktorijanski roman prećutao a De Sad preeksponirao: silovanje, žigosanje, batinanje, trovanje, krađa dece, ludnica i manastir deo su motivskog repertoara koji zgrožene čitaoce omađijava. Provereni metod multiperspektivne naracije više viđenja istih događaja sklapa u sveznalački mozaik.
Roman „Nijedne žene sin“ omaž je gotskoj i neoviktorijanskoj prozi ne samo zato što radnju smešta u mračni zamak, nego i zato što su protagonisti uverljive žrtve klasnih podela i ekonomskih ucena. Procenu jednog kritičara da su Buisove police natrpane knjigama Aleksandra Dime, Šarlote Bronte, Dafne di Morije i Meri Šeli valja uzeti s rezervom: od njih se nije mogao naučiti ovoliki mrak.
Bonus video: Matija Bećković na promociji knjige Emira Kusturice
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar