0
Na početku romana dočekuje nas situacija kao iz vica: Francuzi, Balkanka i Amerikanac sred Pariza jedu nedopečeno pačje meso i zagoreo kolač.
Slađana Nina Perković, „Lijek protiv melanholije”, Imprimatur, 2025.
Loša večera neće izmamiti nijednu neučtivu reakciju, ali će zato inicirati šokove, štetu, poremećaje i paniku u životu glavne junakinje Marine. Njena boravišna dozvola ističe, a zdravlje, posao i ljubav je (ne nužno tim redom) ostavljaju na cedilu. Marinina majka u domovini povoljno kupuje grobnicu, ne znajući da joj ćerka juri neuhvatljivog miša po stanu i obilazi pariske spomenike i groblja, praveći se da provodi vreme na poslu. „Jesi li znala da je danas najisplativije uložiti novac u garažna i grobna mjesta?”, pita Marinu njena tetka, i ta rečenica odzvanja noćnom morom pohlepne praktičnosti iz koje bi junakinja želela da se probudi.
Pamtljiva i upečatljiva književna proza suočava nas sa alegorijama i sa aktuelnostima; ona je u čvrstom savezu i sa tradicijom i sa revolucijom, dobro se bori sa epohama spokoja i epohama promena, sa učenjima iz prošlosti i sa buntovnim odbacivanjem bilo kakvog vođstva.
Postmilenijalna proza regionalnih autorki okrenuta je koliko svakodnevnom životu, toliko i sudbinama sopstvene generacije i njenih predaka; beskonačnoj analizi prošlosti i sadašnjosti, istorije i privatnog života. Sećanje na rat pretvara se u faktor večite nestabilnosti čak i kad se junakinje izmeste iz domovine: tačnije, distanca od doma strepnju, stres i strah pretvara u neizlečivu bolest.
Nudeći nam žustre dijaloge o emocijama, o mučnoj prošlosti i konfliktnoj sadašnjosti, o obavezama i odgovornostima, drugi roman Slađane Nine Perković čitaoca uvodi u dobro poznati košmar komunikacije sa bliskim osobama, nesposobnim da pojme učinak traume. Marinin život sa Denisom, koji je uglavnom bezosećajni snob pretvorio se u robovanje ritualima i loše maskiran kulturni konflikt. Svog unezverenog čitaoca autorka vodi od grobnog mesta koje povoljno kupuje Marinina majka do rodnog mesta njenih sadašnjih strahova i neprilagođenosti. Rat i smrt Marinine domovine Parizu su nerazumljivi: ni sam Grad svetlosti, ni indiferentni prijatelji ni blazirani suprug nemaju lek za duboku melanholiju koja je zarobljava u stalnoj strepnji od sloma.
Uprkos svemu rečenom i predočenom, proza Slađane Perković je dinamična i duhovita, a liči na san nakrcan paradoksom i apsurdom: Marinina stvarnost je uronjena u totalni nesporazum sa okolinom, i dodatno zakomplikovana njenim ružnim snovima, fobijama, opsesivnim ritualima, neuračunljivim reakcijama. Baveći se od svoje prve knjige sekvencama intimnog bezizlaza, komičnom pohlepom poratnog života u Bosni, paradoksalnim običajima i ritualima, katalozima prećutanih intergeneracijskih muka, Slađana Nina Perković proučava putanje tranzicionog lavirinta i perpetuiranog konflikta sa obavezama i odgovornostima.
„Ali, koliko je mrtvima uopšte moglo biti važno prelazi li preko njih najfrekventnija saobraćajnica ili leže u debelom hladu starog hrasta? Za takvo nešto marili su samo živi. Oni su bili ti koji su trošili svoj novac, vrijeme, rad i trud da bi podigli sve ove nadgrobne ploče. Vrijedi li ulagati u smrt kad je besmrtnost očigledno kvarljiva roba?” pita se Marina, poslednji romantik na ovom svetu koji će nadživeti svako licemerje i pustiti da lažne obzire doslovce odnese voda.
