Preporuke za čitanje: "Srneća leđa" i "Kraj raspusta i druge priče"

„Od stresa i gradske prašine njeno lice se još više upalilo i loj je divljao pod kožom bledog lica. “Sumorne minijature sporednih života i izneverenih očekivanja nisu retke u realističkoj književnosti, ali u knjizi proze Ane Marije Grbić one dobijaju novi, još sivlji okvir.Da li su „Srneća leđa“ fragmentarni roman ili zbirka kratkih priča, nije nevažno pitanje žanra: monohromatske slike mahom žalosnih stanja i događaja nižu se nalik anegdotama koje povezuje tek privremena i krhka nada u bolje, a razbija ih na zasebne epizode nadmoćni pogled pripovedačkog autoriteta koji, svoj svojoj empatiji uprkos, brutalno objavljuje da sve može biti samo gore.Ana Marija Grbić opisuje život i besudbinstvo srpske Everywoman u njihovim najsitnijim apoenima: u umiranju od raka s mačkinim repom pod bradom, u bežanju od krmeljivog muža koji bi da šok gubitka najrođenijeg ugasi jednom limenkom piva i jednim bromićem, u četrnaestom satu putovanja kući minibusom lepe žene koja je samo „šraf u folksvagen motoru“ neke fabrike u Slovačkoj.U prozi ove autorke nema tišine, nema zametanja tragova: sve je pred zagrcnutim čitaocem razastrto u detaljima koje objavljuje i popisuje sveznajući i svevideći glas, onaj ko proniče u tok misli protagonista i bespuća njihovog zlopaćenja. Pripovedna sila posmatra svaki pojedinačni lom i pakao, evidentira sve izgubljene šanse, a ipak ne dozvoljava da izostane dostojanstvena empatija sa tužnim dušama, rasejanim po bugarskim hotelima i aulama Filološkog.

Ana Miloš, „Kraj raspusta i druge priče“, Booka 2021.

„Smak sveta će, eto, takvo je vreme.“Smrt, brak i roditeljstvo nisu teme s kojima se može licitirati, a Ana Miloš to hrabro čini, pomalo kao nezajažljivi fotografi iz priče „Ekshibicija“: i u najsurovijem svetu nađe se ponešto što nije za prodaju, ali sve je za posmatranje, i čitalac se ne usuđuje da zažmuri čak ni kad su prizori odista mučni. Anine priče su prikovane za vreme sadašnje, ali se rasipaju u univerzalni kafkijanski apsurd, nered i nespokoj, naročito kad u njih kroče deca beskućnici.Ne očekuje se da materinstvo rađa potrebu da se pobegne od sveta, kako se to desi u priči „Zabran“, ali pribežištu može da istekne rok trajanja naglo i neobjašnjivo: ostaje samo san o „poluljudima-poluživotinjama“ sa kojima se majka i beba netremice gledaju. U pričama kao što je „Pet ćerki Miloša Adamovića“ ili „Mir“ porodica je groteskni skup koji se ravna po automatizmima rituala, prihvatajući smrt kao vid nove rutine: majka koja je izgubila sina razmišlja kako se „treba već jednom dogovoriti“ o tome vredi li svaki život podjednako ili ne vredi nijedan. Bivši muž joj zamera neoplevljen grob i prašnjav ram slike, a ona sećanja na sina pušta u svoj život samo na godišnjicu njegove smrti, sve do trenutka čišćenja, fizičkog i duševnog.Brak je poligon dokazivanja i potkazivanja, ambicija i nasilja, ali i nepresušna tema satire. Junakinje su neretko dezorijentisane, nemaju pomoć ni oslonac, a svet liči na skup izopačenih bića čiji se govor ne razume ili se iz razloga samoodržanja svodi na tinitus, na šum od kog se očekuje da „preklopi i nadjača“ reči bez emocija i smisla.Bonus video: Ruski Pisci

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortiruskipisciam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2315606"]