0
Vladislava Gordić Petković nam ovog puta preporučuje francusku spisateljicu Kamij Lorans i makedonskog pisca Tomislava Osmanlia.
Kamij Lorans, „Filip”, Vaganar, 2022.
„Lekar i pisac se bave istim: čitaju znakove.” Baš zato ova knjiga nudi niz isečaka iz partograma, izveštaja veštaka, udžbenika medicine i vodiča za negu beba: ti narativi uokviruju ličnu nesreću.
Četvrti kod nas objavljen roman Kamij Lorans u prvi plan stavlja temu težu od crne zemlje: smrt tek rođenog deteta. Umesto u Maroku, gde živi, naratorka odlučuje da se porodi u Francuskoj, ne sluteći da će želja za sigurnošću da se preobrati u traumu lekarskog previda. Mali Filip živeo je tek dva sata, a nakon što se ugasio odneli su ga na „odeljenje za preminule”, što je manje strašno ime za mrtvačnicu. Kako bismo razumeli ritualnu procesualnost žalovanja, roman je podeljen na četiri odeljka: „Patiti”, „Shvatiti”, „Živeti” i „Pisati”.
Tuga je duboka, uteha uvredljivo metafizička: dečakov otac je „često ponavljao ovu misao: da bez obzira na to koliko život traje, uprkos pravoj stvarnosti, dovoljno je samo to da smo ga zamislili”. Marokanci su, kaže autorka, jednostavniji pred smrću: „Oni govore o njoj, naročito siromašni”. Pokazujući na nebo kao da pada kiša, jedan Marokanac jednostavno kaže: „Doći će drugo, videćeš”. Te 1994. kad se Filip rodi i umre samo ga polaroid može ovekovečiti.
Za doktora koji je imao blistave reference i laskave preporuke a grubo ignorisao nalaze marokanskog ginekologa i prevideo fetalnu tahikardiju, majka kaže: „Valjalo bi ga zvati Neznajša kad bi ova priča nekim čudom bila samo bajka u kojoj smo bili srećni.”
Tomislav Osmanli, „Brod. Konzarhija”, Agora, 2022.
Roman neobičnog naslova naizgled je još jedna negativna utopija na temu nedostižne EU. Osmanli kuje pojam „konzarhija” kako bi predočio društvo ekonomskog totalitarizma i apsolutne kontrole: kako nad resursima, tako i nad vizijama. Godina 2039. teška iskušenja donosi Slobodanu Savinu i njegovom školskom drugu Slavenu Pakanskom, koji je od jednog „prosečnog investitora” postao vladar potrošačke iluzije zvane „harmonično dizajnirani život”.
Nostalgija pomešana sa distopijom, tehnološkim progresom koji rađa nespokoj i neizlečivim otuđenjem tesno spliće skup robusnih aktera u romanu uglednog makedonskog pisca i teoretičara. Među tim likovima ima i silnika i sanjara. Kao i u prethodnim Osmanlijevim romanima, arhetipsko preplitanje prošlosti i budućnosti, iščezlog i zastrašujućeg, podrazumeva suočenje sa problemima sadašnjeg vremena: emigracijom, usamljenošću, konzumerizmom, istorijskim, političkim i društvenim diskontinuitetima.
Očevi se u ovom romanu čuvaju i pamte kao figure jakog uticaja. Reke Vardaksi, međutim, više nema, jer u njenom koritu plutaju lažne galije, u „butaforiji ambijenta”.
Bonus video – Nestorović: Važno je da se deca bave muzikom iz ljubavi