0
Lirska knjiga o putovanju majke i ćerke u Japan, koji nikako nije studija porodičnih odnosa, i roman iz 2018. o samonametnutoj izolaciji u godini 11. septembra koji je prorekao lokdaun, ovonedeljne su preporuke za čitanje portala Nova.rs.
Džesika Au, „Dovoljno hladno za sneg“, Laguna, 2022.
Kratak lirski roman o putovanju majke i ćerke u Japan nije studija porodičnih odnosa, ušančena između duboke odanosti i mučne otuđenosti. U nešto više od sto strana i nekoliko dana staje univerzum porodičnih priča i zaboravljenih običaja, nasleđenih radosti i gubitaka, oživljenih sećanja i iščekivanih otkrovenja: jesenja ekskurzija u sezoni tajfuna poslednja je prilika da se druže ćerka, koja čisti svoj život spremajući se za ulogu majke, i majka, koja je senka prošlosti, uspomena ili možda samo starica utonula u naručje bolesti, odustala od svake brige i napora.
Detalji o jeziku i poreklu junakinja sistematski su zamagljivani. Jasno je, ipak, da im je maternji jezik kantonski, da je Hongkong majčina domovina iz koje se kao mlada seli u zemlju engleskog govornog područja, koja je ćerki sada dom. Roman je filigransko, nežno i lukavo srezano svedočanstvo o kulturi u kojoj se bliskost održava na minimumu reči: majka i kćer šetaju, dele jednostavne obede i posećuju muzeje, sve po ambicioznom ćerkinom planu koji se ispostavlja kao jedva održiv, ali ne razmenjuju tajne ni nežnosti.
Motivi kao što su porodica, putovanje i privrženost potenciraće temu usamljenosti, ne samo lične, već i one koja je deo kulturnog nasleđa. Roman Džesike Au donekle je i alegorija o suočenju Istoka i Zapada, dva sveta sa nespojivim poimanjima emocije i interakcije.
Otesa Mošfeg, „Moja godina odmora i opuštanja“, Booka, 2022.
Roman iz 2018. o samonametnutoj izolaciji u godini Jedanaestog septembra prorekao je lokdaun 2020. Junakinja koja u ovakav performans otuđenosti ulaže svoj život i ostatak zgaslih socijalnih kontakata mlada je i lepa istoričarka umetnosti sa Menhetna, traumatizovana smrću roditelja koji su je makar materijalno zbrinuli.
Igra datuma ogoljuje višegeneracijski bezizlaz: tablete protiv nesanice i anksioznosti stvaraju apatiju koja mami u samozaborav. U stanju „pomračenja“ junakinja šalje opscene selfije nepoznatima, naručuje hranu i odeću, kupuje crninu za sahranu i kartu za Farmingdejl, u stanu zatiče televizor okrenut na porno kanal i mobilni telefon kako pluta po kadi u zaptivenoj kutiji, srećna ako po buđenju nije krvava i upišana.
Roman slika potapanje u izolaciju kao jedini lek, i pretvaranje te samozadate terapije u umetnički projekat. Ovako radikalnu pasivnost, flegmatično samouništenje i manipulaciju rasutim vremenom i dezorijentisanim telom opisali su još možda samo romani „Pod vulkanom“ i „Goli ručak“. Junakinjina „subliminalna pobuna“ rađa se u sistemu koji je i samu komunikaciju na kojoj počiva obesmislio za sve pare.
Bonus video: Glumice čitaju odlomke iz knjige Milene Marković