0
„ВРЕМЕПЛОВ произведен 1964. године у Југославији, серијски број 1“
Saša Radonjić, „Traktat o šeširima“, Solaris, 2021.
Postmodernistička fantazija o putovanju kroz vreme (s podnaslovom „futuristički vikend roman“) objavljena je u dopunjenom izdanju četvrt veka nakon premijere. Radonjićev najčitaniji roman koristi sve prednosti izmaštavanja teksta, izmeštanja svetova i umrežavanja pripovednih gledišta, među kojima je i jedno – majmunovo.
Roman se čita lako kao nikad pre, jer pored nužnog formata fantastike nudi i druga draga i nespokojna mesta omiljene lektire: kafkijansku atmosferu, parodiju trilera, suptilni omaž senima Pekića, Kiša i Pavića, ali i stranih autora koji su 1995, kad je roman prvi put objavljen, tek otvarali vrata srpske recepcije, kao što je Tomas Pinčon. S druge strane, „Traktat o šeširima“ motivom ulaska u paralelni svet anticipira tematske pomake u prozi Gorana Petrovića.
Glavni junak Fabijan sa kućom u vojvođanskom mestu Suton u nasleđe dobija i misteriju nestalog rođaka Aksela: umesto da se radnja razrešava, ona vrluda i usložnjava se. Šešir kao simbol čije se značenje može tražiti do u beskraj „predstavlja lik nebeskih ciklusa, naročito planetarnih obrtanja, što podrazumeva temeljni kosmički sklad“: on je „proširenje praiskonske tačke“ a „simbolizuje i različite nivoe govora: obod predstavlja doslovni smisao, spoljašnost alegorijski, a unutrašnjost mistični.“
Ormar koji funkcioniše kao vremeplov ume da pokrene i Hugo, „sredovečni šimpanza prosede dlake i zamućenih žućkasnih zenica“, koji za sebe tašto kaže: „nisam samo metafora tvoga sveta – ja sam njegova jedina, prava, duboka suština!“
Katja Perat, „Mazohistkinja“, Geopoetika, 2020.
„Odlazila sam Frojdu kao da idem na posao.“
Dobro umotana u koprenu klasičnog istorijskog romana – ali intonirana intimistički – fiktivna povest Nadežde Mozer, „divlje devojčice“ nađene u šumi i usvojene kćeri Leopolda fon Zaher-Mazoha, može da se čita kao ženski polemički odgovor na legendarnu fantaziju o mazohizmu, „Veneru u krznu“, romantično-senzacionalistički narativ koji je zakovao još jednu u nizu stereotipnih predstava o ženi. Uvedena u svet kao navodno „vučje dete“, junakinja odrasta u konfuznoj nekonvencionalnosti očuhovog mahnitog erotskog života, da bi je građanski brak uveo u klaustrofobiju konvencionalnosti. Nadežda će malo biti Ketrin Ernšo koja strasno voli, malo Berta Mejson koju valja zauzdati i zatočiti, malo i Berta Papenhajm koju treba lečiti Frojdovom mešavinom cinizma i žovijalnosti.
Obeležena neurotičnim gubitkom glasa (afonijom) Nadežda na surovi i košmarni svet klasne i rodne eksploatacije reaguje protestnim ćutanjem, koje nije i pasivizacija. Shvativši da je njen život farsa koja „puca kao kad medved stane na led“ i kad je građanski sređen i kad ga raštima preljuba koja se okonča dvobojem muža i ljubavnika, junakinja će bežati: u bolest, u rodni Lemberg, Frojdu, Džojsu i Rilkeu.
Slovenačka pesnikinja i teoretičarka Katja Perat rekonstruiše vreme u kom se potraga za definicijom žene u toj meri i naoko naglo zakomplikovala da ni do danas nije okončana. Na malom prostoru teksta silovito se otpušavaju zaparloženi i zatravljeni tokovi percepcije i emancipacije.
Bonus video: Podcast Život na srpskom Ivan Andonov