0
Roman "Lakonogi dan" Jelene Langold (Arhipelag, 2022) i "Kako postajemo ono što smo postali" Vladimira Petrovića (Akademska knjiga, 2022).
Jelena Lengold, „Lakonogi dan“, Arhipelag, 2022.
U trećem romanu Jelene Lengold prvi put se ispoveda muškarac: varljivo zaštićen od životnih nepogoda, uspešni pisac Isidor Kraus živi u kvartu čijim je ulicama „carevala mrtva hladovina u svako doba godine“, a veče padalo „brže nego bilo gde drugde u gradu“.
Piscu „Lakonogog dana“ životna istorija presložiće se dramatičnije no junakinjama „Baltimora“ i „Odustajanja“. Manje je osetljiv od njih, a mnogo komotniji, zaptiven u pisanju i mudrijaškim intervjuima, u biranom društvu jednostavnosti i banalnosti. Međutim, školjka-kolevka Isidorovog života izvrnuće se za tili čas i izliti ga u drugi svet. Bilo da hita u putovanje Evropom, osvajanje žena ili pisanje, u svakom času raspolaže razrađenim strategijama bega – ali u begu od tumačenja sveta i svođenja računa, Isidor se sudara sa otkrićem bliskosti.
Jelena Lengold nežno ruši barijere sentimentalnosti i minira očekivanja: budućnost ne može doneti ništa sem samoće. Ako mislite da ste se obreli u gradu bez imena i među ljudima bez svojstava, znajte da je to zapravo utešna univerzalnost kakve ima samo još u muzici – u osam kompozicija čija lista na kraju romana tačno crta mapu sveta.
Vladimir Petrović, „Kako postajemo ono što smo postali“, Akademska knjiga, 2022.
Prva knjiga proze Vladimira Petrovića deluje kao skup kazivanja i portreta: autor slika upečatljive karaktere i sudbine, u formi fikcionalizovane ili dramatizovane ispovesti. Pokoja priča i skica može se ovenčati žanrom „potere“, kao „Priča o onima kojih nema“, čiji narator žudi da u Trstu dohvati Džojsa; ili pak žanrom „posvete“, kao „Ideološke vežbe“, posvećene Rejmonu Kenou. Kazivanja izviru iz subjektivne percepcije junaka koji su usamljeni, potrošeni od rada, gladi ili ratovanja, uramljeni u času životnog iskušenja, ili kadrirani malo pre propasti i nestanka.
Koristeći tehniku priređenog dokumenta, „doživljenog govora“ i ispovesti, Petrović predstavlja ne samo ljudske sudbine nego i sudbine ljudskih zapisa, kao u priči „Ni život ne okusih kako treba“. Fiktivni rukopis koji je izronio na jednoj beogradskoj pijaci i oko kog se ispovest plete jeste molba za pomilovanje, dve strane rukom pisanog teksta. „Gazda Milorad“ otkriva tajnu i greh porekla beogradskog trgovca koji je imao sreću da ga usvoji bogata udovica, uprkos otporu okoline. Priča o zbivanjima s kraja XIX veka beleži krizu, uspon i dubok poraz uglednog trgovca koji skriva kobnu istinu o prošlosti.
U smenjivanju depatetizovanog i uzvišenog lirskog tona, akteri Petrovićevih priča menjaju stepen bliskosti sa svojim slušaocem, koji im je nekad ispovednik, a nekad saučesnik, nehotice otkrivajući koliko ih je napatio neljudski svet.
Bonus video: Glumice čitaju odlomke iz knjige Milene Marković
