0
Treće festivalske večeri 67. Sterijinog pozorja, u takmičarskoj selekciji je odigrana "Izbiračica" Koste Trifkovića, u režiji Ive Milošević i produkciji Narodnog pozorišta iz Subotice. Komediograf koji vremenski popunjava razmak između Sterije i Nušića, istina bez njihove ubojite snage, pisac je laganih komada iz vojvođanskog života.
Građanski vojvođanski milje sredine 19. veka je u fokusu, a u njemu tri udavače, tri mlada kavaljera i dva roditeljska para. Priča se vrti oko toga hoće li razmažena Malčika prigrabiti sve udvarače sebi, ili će i smerne druge dve devojke doći do sreće. Rezultat vam je jasan.
Malograđanski mehanizam po kome je sklapanje braka vrhunac svakog devojačkog života Iva Milošević i predstavlja tako – kao kič muzičku kutijicu u okviru koje porcelanske lutke u čipkama igraju po unapred utvrđenim pravilima. Lica su nabeljena i ukočena, pokreti stilizovano mehanički, u čemu su se glumci neki više, a neki manje uspešno razigrali.
No, kako je počelo, tako će i završiti, bez iznenađenja. Smernost će, kako i priliči, biti nagrađena, a bahatost kažnjena.
Pravo teatarsko uzbuđenje došlo je sa Zagrebačkim kazalištem mladih, i njihovom predstavom u okviru međunarodnog programa „Krugovi“. Mate Matišić, pisac koji nepogrešivo pogađa teme prepoznatljive u čitavom regionu, autor je triptiha „Ja sam ona koja nisam“. Naslovom referiše na Jahvino obraćanje Mojsiju sa „Ja sam onaj koji jesam“. To jesam rezervisano je za bogove i muškarce. Ženama preostaje nisam.
Ženska tema je u fokusu dramskog teksta, ali neizbežno omeđena muškarcima i odnosom sa njima. Prolazeći kroz nekoliko prepoznatljivih muško ženskih odnosa (i pojedinačnih sudbina u tim odnosima), Matišić ih po običaju smešta u čvrst društveni kontekst, u čemu je majstor. Kroz tri odvojene priče prolaze uzorni građani i mafijaši, poslušnici i neposlušnice, žrtve i dželati, striptizete i pijanistkinje… da bi ih pisac (ne prvi put u svojoj praksi) na kraju povezao, pocrtavši da je sve to jedan te isti svet, da smo svi Jedno. Nema zaklona u zamišljenim enklavama.
Pisac je reditelja vrhunski inspirisao. Mađeli tek za nijansu priču izmešta iz realnosti, gomilom suptilnih postupaka kakvo je ničim izazvano pomeranje nameštaja u sasvim realističnom diskursu; propušta je kroz crnohumornu prizmu, poigrava se tarantinovski sa mrakom, razmaštava suptilno likove, bez rediteljskog bahaćenja, dovodeći ih do same ivice apsurda. Uz malo začina i preko ivice, kao što je žena u prvoj priči, ili velika glumica koja isključivo svira gitaru između činova, ne progovorivši! Sav mrak tranzicijskog Zapadnog Balkana jeste tu, na sceni, a gleda se opušteno, onako kako se kroz taj isti mrak prolazi u životu, poštapajući se humorom i logičnom mantrom – pa ne mogu živ u grob!
Čitav autorski tim zaslužuje pohvalu – suviše ih je da nabrajamo. A aplauz sterijanskog gledališta je pokazao da je konačno počeo festival.
Bonus video: Otvaranje Sterijinog pozorja