Evo jednog filma koji sigurno neće igrati u hrvatskim kinima. Zločinačka vojno-policijska operacija "Oluja" kojom je 1995. preko dvesta hiljada Srba proterano sa svojih ognjišta u Hrvatskoj sasvim je zanemarena stavka u trgovini pravdom i nepravdom u evropskim konverzacijama (o "Srebrenici" i sličnim zločinima) i nije zasmetala toj zemlji u kvalifikacijama, a potom i u pridruživanju Evropskoj Uniji.
Kao tema za umetničku tj. filmsku obradu ona zajedno sa „Jasenovcem“ stoji kao jedna od velikih kojima se srpska država (kao ključni promoter nacionalne kulture) pozabavila em prekasno, em na umetnički način koji ne priliči baš najbolje žrtvama i tragedijama. I, što još više treba da nas porazi, kao i u slučaju tempiranja „Dare iz Jasenovca“, teško se oteti utisku da i ovaj put neprimereno jeftini politički ciljevi stoje i iza ove ekranizacije.
„Oluja“ je poverena Milošu Radunoviću kome je ovo prvi igrani film. Što je samo za nijansu nesmotreniji, ali potencijalno interesantniji potez, nego kad smo „Daru“ dodelili diskutabilnom veteranu Gagi Antonijeviću. Miloš je film režirao dosta samouvereno. Kadriranje je u gornjem ešalonu modernih srpskih dometa, režija se muči, dok montaža, gluma i scenografija uglavnom „televizijski“ podmiruju umetničke potrebe.
Najveći problem ovog, dva sata i skoro četrdeset minuta (pre)dugog, filma jeste stilska neujednačenost, dramska nefokusiranost i činjenica da se ne bavi toliko „Olujom“ (kao fizičkom egzekucijom političke odluke da se Srbi proteraju iz Hrvatske) koliko nekim vrlo privatnim dešavanjima koja se poklapaju sa danom progona. Isprva deluje da će priča biti melodramski vezana za srpskog borca Iliju i njegovog sina Petra (koji predstavlja jednog od simbola stvarne „Oluje“- dečaka koji je na traktoru prevezao svoje u Srbiju), kao i par Ilijinih saboraca. Međutim, od kraja njihove samovoljne diverzantske akcije protiv „Ustaša“ koji im granatiraju selo, kreće nekoliko paralelnih priča.
Jedna, prati Petra i njegovu golgotu do Srbije i nju karakteriše dosta nebuloznih momenata (ponašanje Sanjinog oca). Druga, u stilu jednog osvetničkog akcionog filma i blago parodična u konceptu (majka, skoro kao vođa bande naređuje jednom bratu da osveti drugog) prikazuje film koji bi Radunović najradije snimio, i ona funkcioniše kao neka vrsta fiktivne utehe „Srbima“, da je kakvo-takvo poravnanje realizovano.
Treća linija priče je o Ilijinim „partizanskim“ avanturama po šumama sa ustašama i ona, planirano ili neplanirano, u nekim trenucima nemilosrdno sugeriše kako smo i koliko sami krivi za sve što nam se tada desilo.
Dužina filma, dramsko-stilsko šarenilo i opšti utisak da sama Srbija dosta „neusklađeno“ ima potrebu za obradom ove teme, bojim se, neće povoljno uticati na njegov bioskopski život.
OCENA: 6/10
Bonus video: Zlatan Vidović: „Oluja“ je antiratni film