0
Za ovu nedelju vam preporučujemo knjige Johena Šmita „Oto Kvant na radnom zadatku“ i Stefana Čapalikua „Zatvoreno zbog odmora“.
Johen Šmit, „Oto Kvant na radnom zadatku“, Radni sto, 2023.
„Arhitektura profitira od diktatura“– početak ove rečenice čita se sa dozom cinizma i traume. Čini se, sasvim opravdano, da roman ovakva parola unapred i pohvaljuje i opredeljuje. Johen Šmit, pisac rođen u Istočnom Berlinu, ne pokušava da romantizuje arhitekturu, već se trudi da je predstavi kao ideološki konstrukt tranzicije. Naime, nastavak citirane rečenice otkriva poentu: demokratska većina će se kod estetskih pitanja uvek izjasniti za prosek.
Šmit piše uzbudljivu i upečatljivu društvenu hroniku onih međuljudskih odnosa koji ne bi postojali bez diktata moći i opsesije. Apsolvent arhitekture Oto Kvant, za koga je arhitektura „snevanje u kamenu“, sreće se sa izazovom zadatka da u Mangani, glavnom gradu totalitarne države Urfustan, sagradi nemačku ambasadu koja ne sme da izgleda „kao brutalistički toalet“.
Kada je ambiciozna, u arhitekturi se ujedinjuju politička moć i manipulacija sećanjem, strah od proticanja vremena i megalomanija. Stoga je uvek zabavno i jezivo čekati da se u zapletu dogode sudar proračuna i žrtvovanja, i da se okonča jalova potraga za savršenstvom, koja je uvek okaljana bilo interesima, bilo propisima.
Stefan Čapaliku, „Zatvoreno zbog odmora“, Clio, 2023.
Skadarska i Dračka ulica; Ulica Esad-Paše; palata Albanija, „jedini neboder na Balkanu“. Ove „tragove albanstva“ u Beogradu začuđeno otkriva otac Andrea, staratelj franjevačke crkve u Tirani, folklorista i intelektualac.
Drugi deo romaneskne trilogije albanskog teatrologa, objavljen nakon knjige „Svako poludi na svoj način“ (2018), prati živote nekoliko protagonista tokom Drugog svetskog rata u Beogradu, Tirani i Skadru. Tačnije, iscrtava spiralu politike, smrti i ljubavi u vreme između kapitulacije Italije 1943. i stupanja albanskih komunista na vlast 1944. Čapaliku junake neretko oblikuje kao senzitivne intelektualce koji su prinuđeni da se povinuju političkim interesima i hirovima istorije: ipak je i vidljivo i predvidljivo da će, u kolopletu ratova i strahova, kod mnogih od njih najpre zatajiti instinkt samoodržanja. A junaci i junakinje čitaju: Hajdegera (nemački oficir Herman Janas bio je njegov student), Vajningera, Getea i Benjamina.
Koliko god fatalno predodređen nepomerivim istorijskim okolnostima, uzbudljiv zaplet slaže se u filmske kadrove pomoću pauza koje su opisane kao „ne tako duge“, kao „duge i dosadne“, „kratke i vrlo aktivne“; neke su „kratke kao treptaj“ ili „duge kao celo jedno godišnje doba“. Između pauza teku uporedni životi pametnih i osećajnih likova. Život Milice, studentkinje albanskog poreklom iz Kragujevca, menja se iz korena kad postane ljubavnica visokog oficira nemačke vojske, a još i više kad se u Tirani, tokom misije uspostavljanja pronemačke vlade, zaljubi u Albanca Filipa.
Menja se i život krojačicinog sina Ibrahima Harapija koji nalazi sreću, mir i ljubav u Italiji, ali se zbog lažne vesti o majčinoj smrti vrati u domovinu iz koje nema povratka. Životu se opire profesor Široka, Skadranin oženjen Austrijankom, kog otac ubeđuje da napusti Albaniju, jer će pasti u ruke komunista čim rat stane. Sin tvrdi da ne mora nikud jer nikom nije učinio ništa nažao; otac na to kaže: „Govoriš kao neko ko se pasa ne boji jer nikada nije jeo pseće meso“.
Bonus video: „Gopodar prstenova – najvoljenija knjiga 20. veka“
