0
Rođen sam, kao i svako drugi kad se rodi - naopako. U Crnoj Gori definicija za mene je bila: "On je naopak. Po umu je naopak". To je vrlo pogrdna reč-naopak. Šta znači biti mimo drugih? Nisam ni slikar, ja sam filozof svega naopakog. Zato i ne volim da pričam o mojim slikama, pošto nisu dovoljno krvoločne i grozne. To je vrlo jasno, život je agonija koja počinje od spermatozoida, do bezubog starca. Život je samo puka nesreća...
Tako je govorio veliki jugoslovenski i crnogorski slikar Miodrag Dado Đurić.
I dok je u Galeriji SANU nedavno otvorena izložba dela Đurića, naslovljena „Dado: Istorija prirode 1953-2000“ autorke Amarant Zidon, ćerke priznatog umetnika, s retrospektivnom postavkom na kojoj do 2. marta može da se vidi više od 50 radova, koincidira i jedna divna knjižica, objavljena skoro. Izdavačka kuća „Gradac K“, u svojoj ediciji „Alef“, objavila je delo „Dado Đurić: Razmišljanja o…“. Knjigu, kroz koju se provlače Đurićeve misli o životu, umetnosti, slikarstvu, rodnoj grudi, uzorima, stanju u svetu priredili su Branko Kukić i Sanja Stojanović. Pred čitaocima su Đurićevi citati iz intervjua, koje su s njim radili Branka Bogavac, Marta Vukotić, Gojko Čelebić, Krsto Mijanović, Milo Gligorijević, Dragan Barjaktarević i Vladimir Arsić.
U „Razmišljanja o…“ uvršten je i intervju koji je potpisnica ovih redova pre nepune četiri godina uradila s književnikom, esejistom i urednikom „Gradca“ Brankom Kukićem za Nova.rs upravo povodom izložbe Đurićevih radova iz privatne kolekcije u Beogradu. Taj intervju je u knjizi naslovljen – „Jedan razgovor o Dadu“.
Slikar Dado Đurić rođen je na Cetinju 1933. godine, a nakon Drugog svetskog rata odlazi u Ljubljanu kod ujaka, umetnika Mirka Kujačića. Po povratku u Crnu Goru pohađa Umetničku školu u Herceg Novom, a potom upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Marka Čelebonovića. Đurić u Beogradu ubrzo postaje deo grupe „Mediala“, a potom i društva prijatelja „Baltazar“. Od odlaska u Pariz 1956. godine aktivno učestvuje na francuskoj umetničkoj sceni, a prvu samostalnu izložbu u umetničkoj metropoli imao je dve godine kasnije. Bio je dopisni član Crnogorske akademije nauka i umjetnosti, a 2009. predstavljao je Crnu Goru na 53. Bijenalu u Veneciji. Preminuo je krajem novembra 2010. u Parizu u 78. godini, posle duge i teške bolesti, a sahranjen na Cetinju.
Dela Dade Đurića nalaze se u mnogim muzejima, od pariskog Pompidua do njujorške MOME, galerijama i privatnim kolekcijama širom sveta. Na Cetinju je u njegovu čast otvorena crnogorska galerija umetnosti „Miodrag Dado Đurić“, a deceniju ranije u tom gradu, u okviru Narodnog muzeja Crne Gore, i „Atelje Dado“.
Umetnost je, smatrao je Dado Đurić, nešto sasvim intimno, i mora da ostane tu, u dubokoj intimnosti:
– Zato su odvratne i slike i knjige koje nešto objašnjavaju. Slika ne sme ništa da objašnjava. Ona treba da bude pobuda. A ta pobuda je poruka, a ne objašnjenje – pričao je umetnik, nazivajući slikarstvo neuspelim bekstvom iz života, koje je interesantno baš zato što je neuspelo.
– Slikanje je klanje. I što slikar više navaljuje da ode dalje, radionica mu se sve više pretvara u klanicu… Kada slikam ja ne razmišljam unapred. Moja slika je moja bradavica, moja izraslina. Ja se prepustim slici i ona me vodi. Kada mi se u jednom datom trenutku slika učini živa, interesantna, ja sam zadovoljan jedan hiljaditi deo sekunde, ali trenutak kasnije opet sam nesrećan.
Čovek mora, kazivao je slikar, da bude do grla u patnjama da bi mogao ponovo da uzleti.
– A čim se raduješ nad slikom znaj da ne valja to što si napravio.
Zamislivši se jednom prilikom nad pitanjem da li slikamo ili pišemo da bismo objasnili život, odgovor isprva bio bi – da. Ali…
– Ako čovek sebi postavi pitanje koliko će da uloži muke i koliko će problema da ima i u životu i u stvaranju, on bi nikad ni živeo ni stvarao. Kad bi neko unapred znao sve što će da mu se dogodi u životu, sva bi deca počinila samoubistvo.
Naglašavao je iznova i iznova kako nikad nije zadovoljan:
– Da sam zadovoljan ja bih se šetao po Parizu. Ja sam mnogo angažovan u slikarstvu. Meni je to moje slikarstvo, da oprostiš, važnije od života – priznao je jednom, sećajući se da je slika koja ga je duboko potresla bila freska u katedrali Duomo d`Orvijeto severno od Rima.
– To me je uzbudilo kao poezija. Ja ne umem da pričam o osećanjima, ja slikam osećanja. A slika koja me je obeležila bila je mala Brojgelova slika u Luvru – „Siromasi“.
Kada bi ga pitali ko je uticao na njega, a Dado odgovorio – niko, čudili bi se svi…
– Profesori utiču na talentovane đake moralno a ne likovno. Kao svi pošteni i dobri profesori, oni su nas terali da radimo, jer su znali da se najbolje uči radeći. Slikarstvo nije sociologija, pa da se bubaju neki zakoni. Zato kad me pitaju ko je na mene uticao, dođe mi da povraćam.
No, jeste priznao da je Gogolj uticao na njega, nazvavši sebe „kopile Gogoljevo“.
– Ja puno volim Gogolja, Pljuškina iz „Mrtvih duša“… Nabokov je rekao da je književnost umetnost metafore. On je moj pravi profesor… A prvi dan kad sam stigao u Njujork, i prvi lift koji sam uzeo – znaš na koga sam naišao? Na Henrija Milera. Zamisli! Ja držim blok pod rukom, ulazim u lift kad u liftu Henri Miler, smeška se, sigurno misli zalutao neki stranac, umetnik, s blokom u ruci, koji je došao da okuša sreću u Americi. Ja nisam progovorio ni reči engleskog, ali sam ga prepoznao.
Umetnik Žorž-Pjer Sera je za Đurića bio slikar svetlosti, a umetnikovo remek-delo „Kupanje u Anijeru“ pustolovina:
– Svetlost je fenomen sa dve oštrice, to je težina, sečivo, nešto što ubija. Ona je promenljiva, nestalna, vrtoglava. Živeti u potpunom saučesništvu sa njom pomor je, gore nego pomrčina. Slika treba da izdrži pred svojim stalnim menjanjem. Ona je ta koja pravi remek-delo, a ne umetnik. Čovek je zarobljenik tog uslovnog remek-dela… Slika je sudija i ljubavnica. Ona otvara oči, ali ne uvek da bi se videlo. Njena lepota zavisi od snage njene krhkosti. Odaje stalnu ranjivost.
Kada bi mu ukazivali da je vremenom iskovao svoj stil, uzvratio bi rečima da je iskovao – kožnu bolest:
– Smatram da je moje slikarstvo kao neka kožna bolest od koje nisam hteo da se izlečim. Ja sam činio sve da me još više zaboli. Za mene slika nije ni uživanje, ni mir – nego nemir. To nisu muke kao kad te zaboli zub, to je neki nedefinisani, metafizički bol, to jest mešanje brige i straha i sreće koja ne postoji.
Ima lepog u životu, kazao je jednom prilikom, dodavši kako bi bilo glupo da ne priznaje stvarnost. Međutim…
– Ali kad se od lepe stvari pravi kult, kao neka religija, to je pomalo odvratno. Jer kad se čovek probudi onda nije sve tako. To je zabluda. Zato ja imam alergiju na svemoguće teorije o lepoti koje cukar dodaje u cukar. To me nervira možda ja zbog toga još više navaljujem na taj dramatični akcenat. Ja sam iskren prema sebi, a time i prema drugima.
Smisao života video je slikar u rađanju svakog jutra, životu svakoga dana i umiranju svake noći:
– Sve ostalo su belosvetske drkalice. To je izmislila ta hvaljena zapadna civilizacija da namami mrčenu sirotinju da joj, kad izgube iluzije, čiste nužnike. Svet Zapada je čista perverzija – ukazivao je, a totalitarni sistemi su „jadnike doveli do materijalne i duhovne bede, pa na Evropu gledaju kao na obećanu zemlju“:
– Evropa se snabdela čistačima ulica koji su pametniji i obrazovaniji nego mnogi njeni profesori. To je grozno, ponižavajuće. Ti jadnici su prodali dušu đavolu… Novac je jedini bog Zapada. Njemu se jedino klanja, veruje i radi njega se sve radi.
Kad se čovek odlepi od rodne grude, od svetlosti koju je samim rođenjem ugledao to je, smatrao je, mala tragedija:
– Ako se bavi slikarstvom ili muzikom, on ima privilegiju da ostane poprilično svoj, ali kad treba da promeni kulturu, to je veliki mentalni napor: to je rez. Ja sam, dolazeći iz Jugoslavije, pomešao u sebi razne stvari i imao sam utisak da sedim između dve stolice. To me je nateralo da se interesujem za sopstvenu mentalnu anatomiju i da slikam svoj unutrašnji svet.
Došao je svojevremeno u Pariz iz istih razloga zbog kojih se „luduje za Evropom“:
– Slikarstvo je od 14. veka posao Zapada, pa sam morao tamo. Ne bih sigurno, da se Velaskez rodio u Pančevu, Sezan i Roden u Malom Mokrom Lugu. Pariz mi je pomogao da jasno sagledam ono što sam do tada naslućivao. Debelo sam to platio. Živeo sam kao poslednji klošar. I danas, kad sam, kako se ovde misli, postao svetsko ime, ja moram da trčim za galeristom kako bih prehranio porodicu. Evropa je stara kurva koja muči svoje bivše ljubavnike.
Pričajući o smrti zamišljao je da će, kad bude mrtav, videti vlastitu dekompoziciju:
– Život i smrt su dva osnovna elementa za mene koja sačinjavaju život. A smrt i život su sigurno nešto stoto od onoga što ljudi misle da je to. Možda su zato moje slike određeni otpor smrti. Svi su svesni da će jednoga dana umreti. Ali niko ne misli na smrt.
Svoje delo je nazivao jednim ružnom snom, a svoj život – drugim ružnim snom:
– U čitavoj toj konfuziji bilo je tamnih i svetlih trenutaka. Ali ja nikada nisam mogao, istinu govoreći, da odvojim san od realnosti. Zbog toga sam ja ostao tvrdoglav kada je u pitanju moje slikarstvo. Zašto san ne bi mogao da bude realnost, pitam se…
A osnivač i urednik izdavačke kuće „Gradac K“ Branko Kukić u intervjuu za Nova.rs, koji je zauvek zabeležen i u knjizi „Razmišljanja o…“, pričao je kako je Dado slikao neku tragediju i da se na njegovim delima teško može videti sreća, koja je ionako „neki oblik ljudske naivnosti“:
– Nema sreće. Mi imamo neke trenutke zadovoljstva, osećanje lepog, neke uzvišene trenutke kada govorimo o umetnosti, religiji, o našem svakodnevnom životu, o skladnim odnosima sa ljudima, o privlačnosti. A u suštini, čovek uopšte nije srećno biće iz prostog razloga što mu je život ograničen. I samim tim u toj ograničenosti stvara se jedan veliki nemir, metež. A u metežu je suština haosa. Mislim da današnje čovečanstvo živi u potpunom haosu. A što je najgore, danas se čovek bavi beznačajnostima, prisutan je uspon beznačajnosti, društva spektakla. Čovek ne dolazi do suštine, bavi se površnim stvarima i sitnim zadovoljstvima. Ne mogu da shvatim da je čovek, koji je stvorio mnoge veličanstvene stvari, postao tako naivan. U stvari, postao je glup.
Bonus video: Moderna galerija
