Predlozi za čitanje: Romaneskna životna priča i makro autobiografija

Podeli:
Foto: Promo/Laguna, Izdavački zavod Forum, Savez feminističkih organizacija „(Re)konekcija

Katalin Ladik, „Mogu li da živim na tvom licu”, (Re)konekcija, 2021. i Goran Babić, „Vidno polje”, Laguna, 2022.

Katalin Ladik, „Mogu li da živim na tvom licu”, (Re)konekcija, 2021.

Foto: Izdavački zavod Forum, Savez feminističkih organizacija „(Re)konekcija

Pesnikinja, glumica i multimedijalna eksperimentatorka u verbalno-vizuelnoj povesti samoistraživanja koju naziva „romaneskna životna priča” plete reljefnu mapu sa putokazima performansa i performansima životnih putokaza. Njena proza uvezuje vremenske linije, prizore i motive, u nepretencioznoj želji da strast stvaranja dobije svoju ispovest. Tri profesionalne inkarnacije (urednica, umetnica i staklorezačica) nisu tek odraz iste ideje, već sebe i druge iskušavaju i osporavaju. U ovoj grafo-monografiji (koja iziskuje baš tu žanrovsku kovanicu) stapaju se i glože dnevnički zapisi o hodu po Hvaru, Budimpešti i Novom Sadu, povremeni egzistencijalni košmar i strpljivo utirani karijerni put, vizije i halucinacije o rivalitetima identiteta.

Katalin Ladik Foto:Marko Ercegović

Mešajući liriku i fantastiku, studije performansa i dnevno važne teme Katalin Ladik pokazuje kako san i granične tačke jave i mašte oblikuju priču bez finala koja nema za cilj da se ikad stabilizuje u formalizovan narativ. Jedini plitki temelj teksta je fokus na lice: na pokušaje da se lice nacrta i potom izbriše, da se oblikuje i rastopi, da bude i promenljivo i prepoznatljivo. Lice je metafora nužne nestalnosti tela: promena se beleži kolažima i montažama, verbalnim i vokalnim performansima, preuzetim pa odbačenim ulogama, nizovima i slojevima priča koje se kovitlaju i potiru. Proza Katalin Ladik nije samo razmreženi rizom, ni samo babuška koja skladišti umetničin alter ego.

Goran Babić, „Vidno polje”, Laguna, 2022.

Foto: Privatna arhiva/Maša Babić, Promo

Citirajući na jednom mestu Helderlinov stih koji kaže „u opasnosti se krije ono spasonosno”, Goran Babić ne nudi samo sirenski putokaz ka strmoglavljivanju u rudokop makro-autobiografije, što ovo klupko tekstova možda u najvećoj meri jeste. Dobar deo ove hipertekstualne, naknadne životne koreografije jeste ponor i vrlet, overdoz tuge i mučnine, a tek je jedna manja parcela pamćenja narativnim radom pretvorena u uređeno i idilično šetalište. Ideju reda u ovom multiperspektivnom narativu najviše čuva sumarna prosvetiteljska gorčina, u kojoj ima svega sem oklevanja i straha.

Mreža fragmenata teži da sećanje i egzistenciju opaše u robustan i grčevit poredak koji se ipak nudi novim propitivanjima, težeći da samo na tren zamrzne makroplan više mučnih nego idiličnih istorijskih epizoda. Splet esejističkih zapisa i arhiviranih akata, reminiscencije i evidencije, ličnog i političkog, polemičkog i idiličnog tera na utisak da je Babićeva knjiga spomenar iz pakla. Međutim, „Vidno polje” je strateška intervencija u prostoru književne reči koja upozorava i istoriju i maštu da ih čeka još mnogo ogledala u kojima će morati da istrpe svoj lik.

Bonus video: Knjiga o Milutinu - kontekstualno ili suštinski sporna?

Komentari

Vaš komentar