0
Katalin Ladik, „Mogu li da živim na tvom licu”, (Re)konekcija, 2021. i Goran Babić, „Vidno polje”, Laguna, 2022.
Katalin Ladik, „Mogu li da živim na tvom licu”, (Re)konekcija, 2021.
Pesnikinja, glumica i multimedijalna eksperimentatorka u verbalno-vizuelnoj povesti samoistraživanja koju naziva „romaneskna životna priča” plete reljefnu mapu sa putokazima performansa i performansima životnih putokaza. Njena proza uvezuje vremenske linije, prizore i motive, u nepretencioznoj želji da strast stvaranja dobije svoju ispovest. Tri profesionalne inkarnacije (urednica, umetnica i staklorezačica) nisu tek odraz iste ideje, već sebe i druge iskušavaju i osporavaju. U ovoj grafo-monografiji (koja iziskuje baš tu žanrovsku kovanicu) stapaju se i glože dnevnički zapisi o hodu po Hvaru, Budimpešti i Novom Sadu, povremeni egzistencijalni košmar i strpljivo utirani karijerni put, vizije i halucinacije o rivalitetima identiteta.
Mešajući liriku i fantastiku, studije performansa i dnevno važne teme Katalin Ladik pokazuje kako san i granične tačke jave i mašte oblikuju priču bez finala koja nema za cilj da se ikad stabilizuje u formalizovan narativ. Jedini plitki temelj teksta je fokus na lice: na pokušaje da se lice nacrta i potom izbriše, da se oblikuje i rastopi, da bude i promenljivo i prepoznatljivo. Lice je metafora nužne nestalnosti tela: promena se beleži kolažima i montažama, verbalnim i vokalnim performansima, preuzetim pa odbačenim ulogama, nizovima i slojevima priča koje se kovitlaju i potiru. Proza Katalin Ladik nije samo razmreženi rizom, ni samo babuška koja skladišti umetničin alter ego.
Goran Babić, „Vidno polje”, Laguna, 2022.
Citirajući na jednom mestu Helderlinov stih koji kaže „u opasnosti se krije ono spasonosno”, Goran Babić ne nudi samo sirenski putokaz ka strmoglavljivanju u rudokop makro-autobiografije, što ovo klupko tekstova možda u najvećoj meri jeste. Dobar deo ove hipertekstualne, naknadne životne koreografije jeste ponor i vrlet, overdoz tuge i mučnine, a tek je jedna manja parcela pamćenja narativnim radom pretvorena u uređeno i idilično šetalište. Ideju reda u ovom multiperspektivnom narativu najviše čuva sumarna prosvetiteljska gorčina, u kojoj ima svega sem oklevanja i straha.
Mreža fragmenata teži da sećanje i egzistenciju opaše u robustan i grčevit poredak koji se ipak nudi novim propitivanjima, težeći da samo na tren zamrzne makroplan više mučnih nego idiličnih istorijskih epizoda. Splet esejističkih zapisa i arhiviranih akata, reminiscencije i evidencije, ličnog i političkog, polemičkog i idiličnog tera na utisak da je Babićeva knjiga spomenar iz pakla. Međutim, „Vidno polje” je strateška intervencija u prostoru književne reči koja upozorava i istoriju i maštu da ih čeka još mnogo ogledala u kojima će morati da istrpe svoj lik.
Bonus video: Knjiga o Milutinu – kontekstualno ili suštinski sporna?