0
Nešto novo na bestseler frontu: dok umetnica mora da bude zdrava, pripadnici srednje klase, koja udružuje rad i sredstva u korporacijama, imaju privilegiju bolesti. Njima pripada luksuz prepuštanja malaksalosti, psihosomatskim smetnjama, gastrointestinalnim tegobama.
Karma Braun, „Recept za savršenu suprugu“, Laguna, 2021.
Bilo bi nepravedno svesti temu zdravlja u romanu Karme Braun na pobunu tela protiv jetke psihe, ali autorka se zaigra našim očekivanjima upravo na tom terenu. Za početak, nisu samo žene krhke i slabunjave: i muškarci muku muče sa sopstvenom nesavršenošću. U svetu potrošne čitalačke robe, mali zemljotresi postaju obaveza: nekad moćne muškarčine mora da, ispod uveliko napuklog oklopa, probode želudac ili lupi infarkt.
„Recept za savršenu suprugu“ zavarava nas i upotrebom recepta kao komunikacijskog kanala između mrtve domaćice koja uređuje svoj vrt u predgrađu Njujorka tokom pedesetih i sveže otpuštene urednice koja se šest decenija kasnije useli u njenu kuću. I jedna i druga bore se sa emotivnom krizom, i sa krizom prioriteta: možda deluju pokorno, ali počinju same da upravljaju – makar teritorijom svoga tela.
Na horizont čitalačkog očekivanja Karma Braun izvodi junake i junakinje koji vešto ruše već odavno nestabilne klišee, uključujući i jezovitu idilu očekivanog gotskog zapleta. Kuća neće biti ni blažena, ni ukleta, ni krcata duhovima kakva bi bila kod Poa, Vajlda ili Marka Danijelevskog. Međutim, kao u „Žutom tapetu“ Šarlot Perkins Gilman, kuća će imati važnu poruku za svoju novu vlasnicu: ne kuvaj u sebi.
Kerolajn Krijado Peres, „Nevidljive: kako podaci kroje svet po meri muškaraca“, Laguna, 2021.
Identitet je moćna sila, podseća nas Kerolajn Krijado Peres u ambicioznoj i obuhvatnoj studiji o nezastupljenosti žena. Dobar deo istorije i kulture patrijarhata sastoji se od strategija zataškavanja ženskog prisustva: faktički od anonimizovanja i marginalizovanja polovine čovečanstva. Mnoštvo je neprijatnih podsećanja na to, ali se ne radi samo o smišljenom i planskom zatiranju ženskih vrednosti i prioriteta.
Istina je mnogo gora: na primerima iz nauke, kulture i svakodnevnog života koji uključuju i matematiku i heklanje, otkrivamo kako su žene ostajale nevidljive po automatizmu – zato što je muškarac bio predstavljan kao standard, te je tako i civilizacija zidana na temeljima androcentričnosti.
Istoričar Dejvid Starki nije jedini kog autorka „Nevidljivih“ pominje u svetlu različitih tišina koje okružuju žensko prisustvo u istoriji. U vreme kad je pisala knjigu, Krijado Peres nije znala da će pisac brojnih monografija o engleskim vladarima i vladarkama zbog svojih stavova o američkom ropstvu postati deo kulture otkazivanja. Pominje ga u uvodnom poglavlju kao zagovornika teze da je sadržaj privatnog života Henrija Osmog „sekundaran u odnosu na zvanične političke posledice njegove vladavine“; Starki je tvrdio da je „istorija Evrope donedavno bila istorija belih muškaraca jer su oni imali moć u rukama, i da suprotstavljanje tome predstavlja falsifikovanje istorije.“ Što je zabluda: i tamo gde je nema, žena je prisutna.