0
Druge večeri 65. Sterijinog pozorja desile su se dve vrhunske, žive predstave, mladih autora: ''Kretanje'' je produkcija Bitef teatra, i predstavu je prema tekstu Dimitrija Kokanova režirala Jovana Tomić, uz ozbiljan doprinos dramaturškinje Olge Dimitrijević. ''Ko je ubio Dženis Džoplin'' biografska je drama Tijane Grumić, u režiji Sonje Petrović.
„Kretanje“
“Kretanje“ je poetski tekst, jedinstven u savremenoj domaćoj teatarskoj praksi, i eventualno bismo ga mogli porediti sa “Dnevnikom o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog. S tim da Kokanov ulazi u mnogo stariji registar, onaj iz vremena starogrčke kosmologije. U “Kretanju“ progovara Duša sveta, što je termin Pitagorejaca i Platona, i odnosi se na oduhovljenu prirodu i čitav kosmos, koji sa živim svetom čini jedinstveni organizam. Ovde su likovi Priroda, Čovek, Civilizacija i Industrijalizacija. Čovek telo. Muško telo pred kojim je budućnost, i drugo, telo čoveka koji već ostaje bez svojih delova, koji može samo da se seća prošlosti. To je pet likova koje su rediteljka i dramaturškinja izdvojile iz celine, odredivši svakom njegov sopstveni iskaz, u ovom tekstu originalno bez označenih partitura, ili didaskalija.
Publika je takođe podeljena u grupice, i svako ide svojim redosledom, u različite prostore, da čuje različite ispovesti, koje su ipak deo jednog istog sistema, deo Duše sveta. Sve je do krajnosti lično, u skučenom prostoru šanka, portirnice, toaleta, radionice na tavanu, ili dušeka na podu dušegupke, dušeka na kome zajedno sede publika i glumac. Svuda jedni tik uz druge. Sa tekstom koji vam se kao gledaocu unosi u lice, sa bićem/likom/tekstom koji vas mazi, ulazi vam pod masku, pod kožu. Kako je sve intimno, dozvolite i intimni zapis po kome su priča Prirode, Industrijalizacije i Civilizacije (ovo treće uzmite uslovno) do te mere potresne, kao neko strašno svedočanstvo o čoveku, čedu prirode, ujedno izumitelju i uništitelju. Industrijalizacija, ovde oličena u jednoj rasturenoj fabrici, je toliko mnogo dobrog obećavala, svojim nastankom je donela slobodu i nadu ljudima, da bi privatizacijom sve bilo uništeno i rastureno. Njeni bedni ostaci danas mogu samo da se sećaju nekadašnje važnosti.
Šta reći za Civilizaciju, koja se svela na šljokice, šampanjac i vatromet – te rekvizite kič čoveka?
I najtragičnija, priča moćne Prirode, koju je njeno uzvišeno čedo Čovek, svelo na staklenu baštu i podrazumevajuće posledice efekta staklene bašte. Ukoliko želi da se odbrani, a za to je još uvek dovoljno jaka, Priroda će morati da uništi to svoje monstrum-čedo.
Osim opredeljenja za imerzivni teatar, režija se sastoji od minucioznog, tačnog, filigranskog rada sa glumcima, koji jednako tako reaguju. Baš zato što su u fizičkom dodiru sa publikom, svaki pogled, ton i gest moraju biti istiniti i jaki, i jesu takvi. To su vrhunski glumački dometi Ane Mandić, Jelene Ilić, Milice Stefanović, Aleksandra Đinđića i Pavla Mensura.
S obzirom da je tek za 50-tak publike, predstava se na Pozorju igra više puta.
“Ko je ubio Dženis Džoplin“
Posle “Kretanja“, sinoć je na Festivalu usledio drugi vrhunski užitak za festivalsku publiku, predstava “Ko je ubio Dženis Džoplin“, omaž tom muzičkom čudu, nastao u Srpskom Narodnom Pozorištu povodom 50-godišnjice od njene smrti.
Tekst je napisala Tijana Grumić, bez preteranih egzibicija, prateći neka čvorna mesta Dženisinog života – odrastanje u Port Arturu, problemi u kući, u školi – agresiju sredine kojoj je bila izložena zbog svoje drugosti.
Čežnja za muzičkom karijerom, uspeh, neuspesi na ljubavnom polju, smrt u 27. godini, u hotelskoj sobi, zbog predoziranja heroinom. Dakle jedan linearni, biografski put, gde se ukalupljena okolina koja ju je ostrakizovala režijski predstavlja u vidu panoa sa iscrtanim telim i rupama za glavu, nesposobnim da uspostave pravi odnos sa Dženis.
Ono što je – pa mora se upotrebiti rokerski izraz, dakle ono što je razvaljivanje u ovoj predstavi, to su Sonja Isailović i Bojana Milanović, kao dve Dženis Džoplin. Jedna sa onu stranu života, naratorka i komentatorka, sa razumevanjem za čitav svet, pa i za tu nesnađenu, ranjivu i ranjenu sebe. Nesumnjivog glumačkog umeća, nestvarno pevački dobre, sa energijom koja pršti, tek njih dve – kako je pametno primetila rediteljka Sonja Petrović – u stanju su da otelotvore to čudo zvano Dženis Džoplin.
Važan deo ove predstave je upravo njihov koncert, ove dve Dženis, uz živu muzičku pratnju, što je publiku bukvalno dovelo do delirijuma.
Istinito, tičuće nas se pozorište, živo da življe ne može biti, obeležilo je drugi dan 65. Sterijinog pozorja.
