0
Potrebna su nam nova radna mesta, kuburimo sa malo ljudi u oblasti tehničkih poslova, plus bolje plate koje su po koeficijentima ispod proseka, kaže Uroš Jakovljević, predsednik Sindikata Ateljea 212.
Pozorišna sezona se polako zahuktava, a za komad „Akademija smeha“, japanskog pisca Kokija Mitanija u režiji Milice Kralj, koji se izvodi na sceni „Petar Kralj“ u Ateljeu 212, karata nema ni za lek. Glumci Goran Jevtić i Uroš Jakovljević nastavljaju da briljiraju u duodrami, koja je zatvorila prethodnu pozorišnu sezonu ovog teatra i za kratko vreme imala gostovanja na brojnim festivalima na kojima je osvojila nagrade.
Glumca Uroša Jakovljevića (36) upravo je ova predstava učinila prepoznatljivim pozorišnoj publici. Rođen u Gornjem Milanovcu, u Beograd je došao na studije Ekonomskog fakulteta, gde je, kako kaže, zalutao i rešio i da se oproba na prijemnom ispitu na Fakultetu dramskih umetnosti. Iz cuga je primljen u klasu Dragana Petrovića Peleta. A onda je magistrirao na Fakultetu organizacionih nauka (FON) i otad se bavi onim što danas zovemo ljudski resursi. Zato ne čudi što je već pet punih godina predsednik Sindikata Ateljea 212.
Da li ste naslutili koliko će ovaj komad da vas vine u prvi plan?
– Ne, nisam znao, ali jesam predosećao, jer je u pitanju izuzetno redak tekst za dva glumca. Bio je smešniji na čitanju nego kada je ušao u prostor. Zato nam je bilo potrebno dosta rada na likovima i odnosima i na tome kako ga je trebalo izvesti da bi bio takav kakav mu je i naziv. Predstave koje prikažu taj ostvareni odnos između aktera jesu bezrezervno uspešne, jer odnos je početak i kraj. S tim znanjem smo izašli s akademije na kojoj smo školovani.
Već pet punih godina ste predsednik Sindikata Ateljea 212. Zašto ste se prihvatili ove funkcije?
– Pa, nisam bežao niti je odbio jer sam predložen od kolega, a prihvatio sam je iz svoje večite želje za dobrom organizacijom. I pre svega, motivisan sam da se svi saberemo pod nešto što može pravno da nas sačuva. Konkretno, nama je osnivač Grad Beograd i on nam je poslodavac preko kolektivnog ugovora, koji je i za jedne i za druge obavezujući. A, i jedni i drugi to povremeno zaboravljaju, a sindikat upravo na to podseća i štiti zaposlene. To je ta uprošćena formula i ja sam se zato zainteresovao za FON, gde sam završio master sudije, posle njih na tom istom fakultetu sam i radio kao saradnik i bio predavač.
Šta ste primenili od tog akademskog znanja u praksi?
– Primenio sam neke metode rešavanja i pristupanja problemu, ili da u određenom trenutku znam koga da pitam da mi pomogne ili uputim neupućene. Kao neki, metaforično rečeno, kontrolor leta, naučiš da pratiš i da se stvari odvijaju bezbedno i da svi budu zadovoljni. Tako bi bilo da je idealno ali, eto, pozorište je živa stvar. Naučio sam šta je organizacija, koliko je važno raditi u dobroj atmosferi, a rezultata će biti.
Koji su najveći problemi zaposlenih u pozorištu?
– Prvo, društveni javni sektor kao što je pozorište zavisi od državnog i privatnog sektora. Kad to kažem, mislim na privatna sponzorstva, a sa državnim predstavnicima treba razgovarati i pregovarati o poboljšanju uslova rada. Problem zaposlenih jeste taj što ih nema dovoljno i što su plate, odnosno prosečna zarada, ispod proseka u čitavoj oblasti kulture grada Beograda. Jer, ne zaboravite, kod nas je neobično tj. nestandardno radno vreme koje onemogućava često dodatne honorarne poslove sa strane, ako je potrebno više prihoda. Drugim rečima, mi kuburimo sa veoma malo ljudi u oblasti tehničkih poslova. Zbog toga ne možemo da izvedemo dosta toga, svi koji stvaramo neku predstavu trpimo i na sceni i van nje, a samim tim i teatar. Stalno molim za nova mesta, to je gorući problem. I, naravno, za bolje plate koje su po koeficijentima, kao što rekoh, u teatrima ispod proseka.
Na koga se to konkretno odnosi?
– Na sve, na glumce, ali i na dizajnere zvuka i svetla, suflere, dekoratere, rekvizitere, šminkere, garderobere… To su zanimanja na kojima stoji čitavo pozorište. Da bi bio ton majstor, na primer, moraš da završiš visoke škole ili da bi postao dekorater, neophodno je da imaš iskustvo, jer je rizičan posao. Da ne pričam da je radno vreme drugačije, probe su preko dana, predstave uveče, i vikendima i na praznike. A mi bez tih ljudi i tih profesija ne možemo da radimo.
Nakon Ujedinjenih umetničkih sindikata, koji su digli glas zbog mizernih plata zaposlenih u kulturi, požalili su se i Sindikati Narodnog pozorišta u Beogradu, a potom ih je podržao Sindikat Beogradskog dramskog pozorišta.
– Sindikat BDP, kao i Sindikat Ateljea 212, pripadaju Samostalnom sindikatu Srbije, koji je reprezentativni u pregovaranju oko kolektivnog ugovora na nivou grada Beograda. Tako da mi svi delimo isti, zajednički stav. Kada saberete zarade svih zaposlenih i podelite ih sa njihovim tj. brojem zaposlenih, dobićete sumu koja je mnogo niža od prosečne plate. To zaposlenima ne odgovora, neka me isprave, ako grešim.
Šta je rešenje?
– Trebalo bi sva pozorišta da se ujedine i ponude sistematizaciju osnivaču i predoče mu šta su očekivanja. Moramo da se dogovorimo i ujednačimo oko najvažnijih potreba koje treba da se adekvatno reše. Jer, svi imamo isti problem. Zato je potrebno sindikalno delovanje. Jednostavno, međusobni dogovor doprinosi boljem funkcionisanju, što organizaciono, što materijalno.
Šta očekujete od Gordane Goncić, novoizabranog v. d. direktora Ateljea 212? Šta je to što valja zadržati, a šta unaprediti?
– Ona je dugo u Ateljeu i mislim da odlično zna na čemu treba da se radi, samo je, naravno, pitanje sredstava i kontinuiteta da se izdrži i uradi planirano, odnosno započeto. Za našu kuću je najbolje kada, da se tako izrazim, interni resursi preuzmu upravljanje jer to podrazumeva duboko poznavanje institucije koja ima specifične potrebe i na koje je teško odgovoriti ako neko nije dugoročno upućen.
Da li ste razmišljali da se bavite politikom?
– O tome nisam razmišljao. Ono što radim pored glumačkih obaveza jeste obuka za lidere i menadžere, prevazilaženje treme i drugih prepreka u komunikaciji u poslovnom okruženju kroz praktikovanje prilagođenih scenskih veština. Nekih desetak godina, od odbrane master rada pa dosad, aktivno prikupljam materijal i edukujem se u toj oblasti, tako da sam eto ponosan na taj paralelni karijerni deo koji je startovao, pa ćemo videti gde će me to dalje odvesti. To mi je sada najveći izazov, jer taj metod koji razvijam može da pomogne i individualno i kolektivno. Ne razlikuje se mnogo od pripreme predstave i verujem da može korisno da se prilagodi određenim profesijama i firmama. To je nešto na čemu dugo radim i potpuno je novo kod nas.
Gde ćemo vas gledati u novoj sezoni?
– Deo sam nove predstave u matičnoj kući koju režira Milica Kralj po tekstu Svetislava Basare. Zatim, radim komad „Privatna proslava” po tekstu Maje Todorović u režiji Vladimira Aleksića, koji će premijerno biti izveden u Bitef teatru. Ima dosta snimanja koja su nekad intenzivnija, a nekad ne, bitno je da su u kontinuitetu.
Bonus video:
