0
Kada je zgrada Ateljea 212 rekonstruisana 1992, po projektu je bila zamišljena i letnja scena. Ovaj prostor, za koji malo ko sem zaposlenih u pozorištu zna, danas bi bio idealno rešenje za igranje predstava na otvorenom. Nažalost, ideja nikada nije realizovana.
Autori: Miona Kovačević, Marija Jakovljević
Kad je 1964. pozorište Atelje 212 preseljeno iz zgrade Borbe (gde je osnovano 1956.) u svoju novu zgradu u današnjoj Svetogorskoj ulici u centru Beograda, inicijalni arhitektonski projekat napravio je tadašnji upravnik Bojan Stupica. Arhitekte druge rekonstrukcije izvršene u periodu 1988-1992, dakle, zgrade kakvu danas poznajemo, bili su profesori Ranko Radović i Radivoje Raša Dinulović.
U sklopu njihovog projekta bila je i letnja scena.
– Nažalost, ta ideja sa letnjom pozornicom, koja je izuzetno bila lepa i potrebna Ateljeu, pored glavne, velike scene i teatra u podrumu, nikada nije zaživela – kaže za Nova.rs Dejan Čavić, član glumačkog ansambla koji je 1983. nasledio Miru Trailović na mestu upravnika pozorišta, u v.d. statusu, a po imenovanju Ljubomira Mucija Draškića i tokom njegovog mandata (1984-1996) bio njegov zamenik i pomoćnik.
Prema planovima Radovića i Dinulovića, na platou pored pasarele koja vodi iz radnog, tehničkog dela kuće (gde su garderobe, probne sale, administracija i gledalište), napravljena je pjaceta koju optočuju lokali.
– Ti lokali zamišljeni su za radnje, u kojima bi se smestile, recimo, prodavnice pozorišnih knjiga, suvenira, raznoraznih programa, cveća za poslednji čas kupovine poklona za glumce, za premijere… – navodi Čavić.
Međutim, rekonstrukcija je potrajala duže nego što je planirano, a bilo je i materijalnih problema, pa je ideja o letnjoj sceni ostala nerealizovana. Ti nedovršeni lokali se sada koriste za odlaganje fundusa i delova dekora.
– Posle niko više nije imao ni razumevanja ni interesovanja, verovatno ni potrebe da to realizuje. Muci i ja smo se u isto vreme povukli, posle su se smenjivali upravnici i tako je kako je – priča nam Čavić.
Aktuelni upravnik Ateljea, Novica Antić, kaže da je letnja scena bila odlična ideja tadašnjeg projektnog tima i upravnika Mucija Draškića, ali da se nije računalo na akustiku.
– Pravi se buka kada se postavlja scenografija, onda tonske probe, plus igranje uveče. Sve to stvara buku i ja razumem da to ljudima smeta – ističe on.
Svedoci se sećaju, nastavlja, da su stanari okolnih zgrada gađali glumce paradajzom, pa čak i pisali tužbe zbog buke.
– Bilo je tu raznog voća i povrća i pisanja anonimnih pisama. Uobičajni komšijski odnosi – dodaje Antić.
Atelje 212 je u epicentru starog dela grada, oko njega je dosta stambenih zgrada i jedan stari soliter.
– Prozori spavaćih soba okrenuti su ka našoj letnjoj sceni, a ovde mahom živi starija populacija i njima zaista smeta buka u večernjim satima – tvrdi aktuelni upravnik.
Dejan Čavić, pak, napominje da stanari nisu mogli da se bune zbog buke na letnjoj sceni kada tu nikada ništa nije izvedeno. Buka je, veli on, bila razlog žalbi, ali sa druge strane ulice.
– Nevolja sa komšijama je bilo sa druge strane, prema kući u kojoj je stanovao profesor Filološkog fakuleta i pisac, pa je do te bila druga zgrada, „Srpska kafana“. Po žalbi komšija sa te strane morali smo da zazidamo prozore na koje su gledale kancelarije uprave, dobili smo naređenje, ali sa ove strane, gde je zamišljena letnja pozornica, uveravam vas nikakvih paradajza ni paprika ni krompira ni jaja ni ostalih gluposti nije bilo jer nikad nije održana nijedna jedina pozorišna predstava na tom platou – naglašava Dejan Čavić.
Ta dvorišna fasada Ateljea je, ocenjuje Čavić, neuporedivo uspelija, „ona je ingeniozna u odnosu na glavnu fasadu koja gleda na ulicu“.
– To je fenomenalno zamišljen prostor i, da je zaživelo, to ne bi pravilo nikakvu buku jer bi se završavale predstave do onog časa kada i po svakom kućnom redu treba da bude tišina. Pozorište nije rok scena – napominje on.
Ideja Novice Antića je da, možda, naredne godine zastakle letnju scenu, ukoliko finansije dozvole.
– Onda bismo mogli da igramo predstave a da ne smetamo stanarima – kaže on.
Pri tom navodi da Atelje 212 od rekonstrukcije 1992. godine radi sa privremenim dozvolama koje omogućavaju samo tekuće održavanje teatra.
– Mnogo pozorišta i objekata u gradu ima taj problem. Menjali su se propisi, vlast, zakoni i mi sada radimo projekat takozvanog izvedenog stanja pozorišta na osnovu čega ćemo dobiti stalne dozvole. Sada tu održavamo sastanke, pravićemo letnje probe manjih predstava, a na jesen možda nešto i izvedemo, ali nećemo da smetamo stanarima – napominje Antić.
Ovu tvrdnju Dejan Čavić komentariše sledećim rečima:
– Kako može da dobije upotrebnu dozvolu nešto što ne postoji, to bi trebalo novi upravnik da zna… Tamo dolaze ljudi koji ne znaju ništa ni o pozorištu, ni o istoriji pozorišta na čije čelo dolaze.
Čavić kaže da scena nije završena iz finansijskih razloga. To su za naš portal potvrdile i dve glumice Ateljea 212, Svetlana Ceca Bojković i Gorica Popović.
– Lep je plato, ali nije profunkcionisao od 1992. Zbog para, kao i uvek – izjavila je Ceca Bojković.
Gorica Popović je rekla da scena nije zaživela jer godinama „nismo imali para i nikad nismo dobili dozvolu“.
– Mislim da bi bilo sjajno da dobijemo dozvolu i obnovimo taj prostor. Mogli bismo tu da igramo i pravimo male predstave i nove programe, kabaretske, svašta nešto – istakla je Gorica Popović.
Iz razgovora sa Dejanom Čavićem zaključujemo da je pitanje dobijanja upotrebne dozvole iluzorno, jer se ona ne može tražiti za nešto što nije završeno.
– Velika je šteta što to nije realizovano jer se nalazi u dvorištu, bez mnogo zvukova iz okoline, što je neobično važno. Bila je to fantastično zamišljena ideja, ali, neostvarena – zaključuje Čavić.
U svojim zapisima „Triptih o pozorištu“ Dejan Čavić je naveo još neke neralizovane ideje:
„Meni se činilo celishodnim da se na postojećoj kuli iznad pjacete na glavnom ulazu, vijori zastava tokom trajanja predstave, kao u elizabetanskom pozorištu. Predlagao sam i otvaranje privlačnog pozorišnog restorančića u kome bi se svake večeri služilo samo po jedno jelo, koje bi na neki način imalo kopču sa predstavama na repertoaru“.
Glumac Milan Caci Mihailović ne veruje da letnja pozornica može da se osposobi.
– To je bila samo ideja. Danas služi da se drže dekori i ne liči ni našta. To je mali prostor i ne verujem da nešto može da se napravi. Ko bi znao sa kojim ciljem je to napravljeno. Bilo je ideja, ali sve kao i obično padne u vodu – smatra Mihailović.