Premijera u Narodnom pozorištu, Branislav Nušić: Vlast, adaptacija i režija Milan Nešković
Vlast je poslednja, nedovršena Nušićeva komedija i tematski se nastavlja na njegovo kritičko bavljenje svetom srpskog činovništva i politike, zadriglog u korupciji, bahatosti i primitivizmu. Uz pomoć dramaturškinje Tijane Grumić, Milan Nešković na taj tekst dodaje fragmente iz nekoliko dobro poznatih Nušićevih komedija, oslanjajući se upravo na zajedničku tematiku i, kako je Bora Glišić dobro primetio u svom eseju, na činjenicu da je u centru svake Nušićeve komedije uvek jedan te isti karakter, vlasnik istih osobina, samo smešten u drugačiji kontekst. Zahvaljujući tome, fragmenti Sumnjivog lica, Protekcije, Narodnog poslanika, Gospođe ministarke i Dr-a lako su se spojili i ispisali paradigmu pokvarene vlasti i malograđanskog licemerja, da bi se sve završilo mračnim Pokojnikom i jezivim trijumfom upravo tog licemerja. Pa tako storija kreće iz salona novog ministra, u kojem su se načičkali kojekakvi rođaci i poznanici, školski drugovi željni protekcije, umišljajući svoja prava na uslugu, da bi se upoznali sa novim licem do juče ljubaznog poznanika ili rođaka, sa licem vlasti.
Na šta se svode izbori u Srbiji, kojim se sve marifetlucima a bez ikakvih kvaliteta uspinje tim stepenicama moći, zašto se vlast toliko isplati, ko je i zašto omogućuje… funkcionisanje tog mračnog i zastrašujućeg mehanizma Nušić savršeno prepoznaje. A znan je (samo) kao komediograf. Naročito su ga stariji kritičari stavljali u inferioran položaj spram Domanovićeve britke satire. Nešković ovom predstavom otkriva i pocrtava onu mračniju, gogoljevsku Nušićevu stranu, režirajući snažnu grotesku o društvu koje ima vlast kakvu i zaslužuje.
Pod jakom maskom i u odgovarajućem, jarkom kostimu Marine Medenice Vukasović, glumci tumače po nekoliko likova. Aleksandar Srećković je ministrov stric Arsa, snishodljiv s obzirom na svoj položaj, a lukav ispotiha, grabeći svaku šansu da se ogrebe o srećnu okolnost koja ga je zadesila. Vanja Ejdus je ministrova tašta, groteskno ukočena u dostojanstvenom položaju, sva u zelenom kao žaba. Zorana Bećić Đorđević je žena i ministarka, ona koja se u Pokojniku preuda pa živog muža izneveri, dok je Dimitrije Dinić taj duboko razočarani i od svih najbližih izdani “pokojnik“. Uz male promene upečatljivog kostima, pojavljuju se i kao neki drugi likovi, po čekaonicama ili u poseti. Vrhunac je kad kao porodica svi banu pred ministarku, sa po još dve ogromne lutka-glave na rukama, koje otvaraju svoja velika usta, i kroz koje ostali likovi progovaraju.
Groteska je hladan žanr, i može da zavede u glumi jer pruža dosta materijala za spoljašnju gradnju lika. Ali ukoliko se osvoji i iznutra, onda deluje raskošno. To je ovde naročito uspelo Nikoli Rakočeviću i Ivanu Bosiljčiću, čije scene u nekim momentima prelaze na viši komički nivo, u fini, preduhoviti apsurd. Rakočević je ministarski tast koji se i sam sprema da uđe u politiku, pa ume i da drekne i da se povije. Ivan Bosiljčić je kao ministar jedno razmaženo, zavodljivo dete. On ne diže glas, on zna da će sve biti po njegovom, i samozaljubljeno lebdi svojim crvenim tepihom, bez sumnji i bez strahova.
Andreja Rondović im je omogućila praznu scenu, polumračnu – kako i dolikuje zakulisnim radnjama, sa nagomilanim starim nameštajem u nekoj pregradi iza stakla, onako kako naši haotični i nesređeni životi znaju da koriste terase i lođe, u stalnom provizorijumu. Umesto uređenih bašta, kod nas i dalje cvetaju otpadi.
Bonus video: Slavko Štimac o glumi na filmu i pozorištu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar