0
Ići napred u teškoj profesiji kakva je gluma iziskuje veru u sebe zbog čega neki ljudi sa osrednjim talentom, ali velikim unutrašnjom snagom stignu mnogo dalje od onih sa daleko superiornijim talentom, rekla je najpoznatija italijanska glumica Sofija Loren, jedna od onih umetnica koju su tokom proteklih 70 godina krasili i talenat i vera u sebe.
Držeći se „krilatice“ da je život, poput škole, „jer se svaki dan mora učiti nešto novo“, Sofija Loren ovih dana savlađuje nove tehnologije, dajući intervjue svetskim medijima putem aplikacije Zoom. Razlog za intervjue je njen povratak na veliko platno, posle decenije pauze. Italijanska filmska diva predstavlja se premijerno svetskoj publici kao Madam Roza na Netfliksu 13. novembra, u novom filmu „The Life Ahead“ koji je režirao njen sin Edoardo Ponti.
– Stvari se ne menjaju toliko. Menja se telo. Um ostaje isti – kaže za „Gardijan“ glumica koja je jesenas proslavila 86. rođendan.
Stunning!!! Sophia Loren turned 86 on Sept 20th of this year. #SophiaLoren pic.twitter.com/pW8bIQx4Eo
— Maria Schell-Cannon (@schell50) November 4, 2020
Rođena je u Rimu 20. septembra 1934. godine kao Sofija Konstanca Brigida Vilani Šikolone. Detinjstvo je provela u Pozoliju kraj Napulja.
– Nismo imali ništa. Bila je glad, rat. Sve kao da je bilo upereno protiv nas. Mogli smo da umremo svako veče… – seća se glumica, koja je na svet došla kao „nezakonito dete“.
Majka Romilda Vilani bila je glumica, željna karijere. Učestvovala je na takmičenju imitatorki Grete Garbo i malo je falilo da ode u Ameriku da bude dublerka švedsko-američkoj glumici. No, rat se isprečio. A bez novca trebalo je prehraniti dvoje dece. Od ljubavnika, sa kojim je dobila dve ćerke, niti podrške, niti novca. Trebalo je izdržati u Napulju, a potom i u Rimu.
I u filmu „The Life Ahead“ Loren kao da igra svoju majku. Izmučenog borca. Snimajući film, to je i sama shvatila. Ali, ono što majci nije pošlo za rukom, njoj je uspelo. Ostvarila je majčine snove o glumi, filmskoj karijeri, odlasku u Holivud. Zanimljivo je da joj je za sve, kako priznaje danas, motivacija bio otac. Jer, težila je sigurnom životu uz novac koji je, kako je smatrala, pripadao rođenjem.
„Želela sam da budem u mogućnosti da uđem u sva ona mesta u koje je ulazio moj otac. Želela sam da razumem kako i zašto je on živeo tako kako je živeo. Tražila sam razloge. Tražila sam odgovore. Ali, nisam stigla nigde!“
Život joj se promenio kada je, kao petnaestogodišnjakinja, učestvovala na takmičenju za Mis Italije 1950. godine. Upoznala je filmskog producenta Karla Pontija, koji je bio samo dve godine mlađi od njene majke, odnosno 22 godine stariji od nje. Kada je „prevalila“ punoletstvo sa 19 godina postaje Pontijeva ljubavnica. Zbog skandalozne afere čak su pozivani i pred sud. Preživeli su optužbu za bigamiju, blud, njegov razvod, pretnje Katoličke crkve, dva pobačaja… Danas tvrdi da nije tada videla zrelog Pontija kao nekog ko bi trebalo da joj pruži zaštitu.
– Nije meni trebao čuvar. Kod njega mi se svidelo prevashodno to što je verovao u mene.
I Ponti joj je promenio ime u Sofija Loren, izgradio imidž i oštro se protivio holivudskim glavešinama koji su insistirali na tome da su joj nos i usta preveliki da bi mogli da je promovišu kao „italijansku Merilin Monro“. Krajem pedesetih godina prošlog veka bila je na prekretnici. Otišavši u Holivud da radi za studio „Paramount Pictures“, Pontija je ostavila u Italiji.
Jedna od najvećih ljubavi, bar na velikom platnu polovinom 20. veka bila je ona između Sofije Loren i Kerija Granta. Film „Ponos i strast“, prvo američko ostvarenje u kome se italijanska glumica pojavila 1957. godine bio je i veliko ljubavno iskušenje za Lorenovu. Decenijama je vladao mit da je Keri Grant zaprosio italijansku glumicu tokom snimanja.
– Keri Grant je bio veoma zgodan muškarac i divan glumac, ali nije me zaprosio – kazala je Loren u intervjuu za „Rejdio Tajms“, pojasnivši da je to bilo „nemoguće“.
Grant je tada bio čak 30 godina stariji od Lorenove koja je imala 23 godine. Italijanska glumica je u svojim memoarima, koji su objavljeni 2014. godine, zabeležila da ju je Grant „stalno jurio“ uprkos tome što je tada bio oženjen, i to već treći put. U to vreme Lorenova je bila „na pragu“ da se uda za Pontija. Bila je pred izborom koji će, pokazalo se, promeniti ne samo njen lični život, već i karijeru.
„Bićeš u mojim molitvama“, napisao joj je u jednom pismu Grant. U drugom opet spominje molitvu: „Ako misliš i moliš se zajedno sa mnom, za istu stvar i svrhu, sve će biti u redu i život će biti dobar“. Fotokopije nekih od ovih pisama našle su se i u njenim memoarima, što je samo “podgrejalo” mit da je glumac zaprosio na setu.
Lorenova je, ipak, izabrala da bude sa Pontijem, iako je i on bio prilično stariji od nje – čak 22 godine. I niži od nje za glavu. U braku su bili pet decenija, sve do njegove smrti, 2007. godine. No, uprkos braku sa Pontijem, nije prekinula kontakt sa Kerijem Grantom.
„Redovno sam se čula sa njim telefonom, a nastavili smo i da razmenjujemo pisma“, otkrila je glumica u razgovoru za Rejdio Tajms.
Nije odbila samo Granta zbog Pontija, već i Ričarda Bartona, Pitera Selersa, Marlona Branda, uvek ističući: „Nemoguće je voleti dva puta u životu“.
Na svoj boravak u Holivudu, koji je bio kratkog daha, danas gleda kao na malu avanturu koja i nije trebalo da potraje.
„Mislim, drago mi je bilo da naučim engleski i da upoznam ljude u Americi. Ali, moj san bio je brak sa Karlom i deca!“
Kada je danas upitaju šta je razlog što je izabrala Italiju umesto Holivuda, i Pontija umesto Granta, odgovara kao iz topa „zato što je volela Karla“.
– Moj život od kada sam ga upoznala, moj život je bio sa njim… A bilo je teško, zato što je na tom putu bilo mnogo prepreka. Ali, znala sam da život treba da provedem sa Karlom – priča za “Gardijan”.
Da je dobro izabrala, pokazuje i njena karijera. Evropa je očigledno bila plodnije tle za njene glumačke sposobnosti. Oskara za najbolju ulogu dobila je 1962. godine za film „Dve žene“ (Ćoćara) Vitorija de Sike. Tumačila je hrabru ženu koja svoje dete želi da zaštiti od strahota rata pa otpočinje svoj život iznova seleći se iz Rima u Lacio. Kao simbol odvažnosti i otpora za ovaj film biva nagrađena u Kanu, a postaje i prva glumica van engleskog govornog područja ovenčana priznanjem Američke akademije za film.
Upravo taj film, tačno šest decenija nakon nastanka, izdvaja iz svoje bogate filmografije, a i zbog njega se vratila u Italiju iz Holivuda, udavši se za Karla Pontija.
Sve nevolje i teškoće sa kojima se suočavala u svojim “ranim danima” sada u ovom zrelom dobu vidi kao prednost. Priseća se kako majka nije verovala u njene izbore.
– Mislila je da nikada neću postati uspešna, a to je bilo pogrešno, nije bila u pravu. Tek kasnije shvatila je da možda mogu da postanem neko. Ali, uvek je to bilo uz zadršku. Za nju je život koji sam ja priželjkivala delovao kao san. A moja majka nije verovala u snove. Pretpostavljam da se plašila da ću završiti u svetu kome suštinski ne pripadam. I u neku ruku, bila je u pravu – kaže Sofija Loren priznajući da se počesto osećala izgubljenom, da je sumnjala u sebe.
Ali onda bi samo rekla:
„Ućuti! Budi jaka. Samo nastavi, pokušavaj. Ponekad praviš greške, a ponekad pobediš. Pravila sam greške, ali na kraju sam pobedila!“
I dok zbog svoje odluke da se uda za Pontija nikada nije zažalila, postoji, kako je otkrila, ipak jedna stvar za kojom u životu žali.
– U životu svakoga uvek čeka toliko iskušenja, ali trudila sam se da živim i ne žalim za mnogo toga. Mislim da sam sebi omogućila miran život. Imam sve što sam oduvek želela, a to je divna porodica, sa divnom decom i unucima. Jedina stvar za kojom žalim jeste što se nisam udala u beloj venčanici. To mi je bio san celoga života. Bio je to životni san, koji još uvek tinja u meni – iskrena je glumica koja sebe danas u 87. godini naziva „tvrdim orahom“.
Smeta joj što novi film „The Life Ahead“, njen prvi u protekoj deceniji, nazivaju „kambekom na filmsko platno“.
– Gluma je moj život, to je sve što znam, pa nema razloga da se od nje opraštam, da joj se vraćam ili da se penzionišem. Sofija je zauvek!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
