1
Tokom dugog vremenskog perioda, čuvena glumica je bila najvidljivija lezbejka u Holivudu, iako u suštini nije želela o tome da priča. Sada se zvezda “True Detective” oseća oslobođeno i pomaže mlađoj generaciji da sledi njen primer.
Prošlo je otprilike 58 godina od prvog glumačkog angažmana Džodi Foster, i postoje stvari koje ona neće tolerisati na setu. Neće joj niko govoriti kako da se uključi u lik. Ne podnosi ono što naziva „vudu“ režijom, to jest amaterizmom. Ne reaguje na određene vrste „alfa“ mešanja od ljudi iznad nje u industriji. (Jedini put kada se Foster povinuje nametljivim producentima, kako kaže, jeste kada su u pitanju „super pasivno-agresivni Britanci“ – vrsta kojoj jednostavno ne može da odoli.) U radnom režimu, i van interakcija s medijima, ona je savesna, bez imalo anksioznosti. „Prilazim priči ili liku na isti način kao što to radim s referatom iz knjige“, kaže za „Gardijan“. „Volim da to učinim pragmatičnim.“
Postoji još jedna strana Džodi Foster, ona koja je primetno manje jednostavna i koja je tokom godina učinila da veći deo pisanja o njoj bude bolan za čitanje. Novinari isprobavaju svaki mogući ugao kako bi došli do pitanja njenog seksualnog opredeljenja. Dugo vremena, Foster je bila jedina vidljiva gej žena u Holivudu, i njena želja da sad o tome priča u javnosti deluje kao PTSD.
Džodi igra glavnu ulogu u “True Detective: Night Country”, četvrtoj sezoni kultne antologije prethodno najpoznatije po prvoj sezoni sa Metjuom Mekonahijem i Vudijem Harelsonom, koja ovog puta napokon uključuje žene kao glavne likove. Foster igra Liz Denvers, šefa policije mesta Enis, zabačenog malog grada na krajnjem severu Aljaske, gde se priča dešava tokom konstantne noći – dva meseca u godini taj deo sveta je u mraku. U pitanju je čudnovata priča o paru policajaca, dirljiv prikaz života severnoameričkih Indijanaca i, kao i ostale sezone “True Detective”, priča o natprirodnim događajima koji nisu sasvim jasni, ali ipak nude izuzetno uživanje. Što se uloge tiče, nije velik izazov za Džodi, koja je uživala snimajući šestodelni serijal na Islandu.
Neki jedinstveni kvalitet kod Foster postoji koji je teško opisati – vrsta strepnje, možda – zajedno sa ogromnim obimom i kvalitetom njenog rada, dovodi je blizu statusa ikone. Možda jr to bio teret za mlade ljude koji su radili s njom? Naravno, ona se ne bi složila s tim. „Pa, prilično sam zabavna. Mislim – ne shvatam ništa ozbiljno. Non-stop pravim šale.“
Ima vrlo određene zahteve kada je reč o režiji njenog lika, a ovog puta za to je bila zadužena rediteljka iz Meksika Isa Lopez.
„Ona je pre serije režirala četiri filma, a ja sam bila u toliko mnogo filmova, i mislim da je to ponekad zastrašujuće. Ali smo se odmah zbližile i stalno smo se smejale. Volim kada mi reditelji kažu šta žele i stvari poput “brže, sporije”. Nisam zainteresovana za reditelje koji šapuću. Možda mora tako da radi s drugima, jer su mladi ili nikada nisu glumili pre…”
U prethodnom filmu „Nyad“, ona je opuštena, puna šala i lakoće – njena uloga je upravo nominovana za Zlatni globus. To je prvi put da Foster igra otvorenu lezbejku. Medijska pažnja oko filma, posebno kada su novinari pomenuli činjenicu da su oba glavna lika homoseksualna, bila je uobičajeno neugodna. Ovde je vredno napomenuti da je gej ženama u Holivudu teže nego gej muškarcima. Pitanja o njenom životu danas nisu otvoreno neprijateljska ili podsmehujuća, ali često ih prati sud od strane heteroseksualnih ljudi, uglavnom u stilu: zašto si još uvek toliko uznemirena time; i od gej medija, zašto nisi više učinila ranije?
Nedavno je Foster govorila o tome kako su joj njene 50-e bile teška decenija tranzicije u kojoj je, u odsustvu uzora, morala da shvati kako je biti žena iznad određene dobi u Holivudu. Pronašla je odgovor u prijateljstvima koja obuhvataju širi opseg godina. „Imam prijateljicu koju obožavam, koja ima 80 godina. Ona je profesorka na koledžu, živela je u komuni početkom sedamdesetih, izvanredna osoba. Uprkos svim njenim dostignućima, ono što neprestano govori, a što mislim da je stvarno istinito, jeste da je najvažnija stvar pomoći drugim zajednicama žena.“
Šta misli da mladi ljudi u njenoj industriji treba da čuju? „Treba da nauče kako da se opuste, kako manje da razmišljaju o tome, kako da dođu do nečega što je njihovo.“
Prošlog meseca je Bela Remzi, zvezda HBO serije o zombijima „The Last of Us“, koja ima 20 godina i na pragu je mega popularnosti. predstavila Foster na proslavi “Elle” magazina „Women in Hollywood“, pojavljivanje u paru koje je Foster, kako kaže, tražila sama. „Obratila sam se Beli, jer se nismo nikada srele, i rekla sam: ‘Želim da me predstaviš na ovom događaju’, koji je divan ivent o glumcima i ljudima u filmskoj industriji, ali je takođe i modni događaj. Organizatori se veoma ponose što imaju svaku etničku grupu, a ja kažem, da, ali sve posetiteljke i dalje nose štikle i dugačke trepavice. Postoje i drugi načini da se bude žena, i veoma je važno da ljudi to vide. A Bela, koja je imala najbolji govor, nosila je najbolje odelo, prelepog kroja, sa strogo razdvojenom kosom i bez šminke.“
Foster ima dva sina, Kita i Čarlsa, koji su u dvadesetim godinama i koje je dobila sa svojom bivšom partnerkom, filmskom producentkinjom Sidni Bernard. Ona i Bernard su se razišle 2008. godine, a poslednjih 10 godina udata je za fotografkinju Aleksandr Hedison. Smešan efekat vaspitanja njenih sinova, kaže Foster, bio je njihova rana zbunjenost oko toga kako je tačno biti muškarac. „Moji sinovi ne vole sport“, kaže ona. „Vole da gledaju filmove i sa sede kod kuće, i stvarno vole svoje ženske prijateljice. Oni su pravi feministi. I bio je trenutak s mojim starijim sinom kada je bio u srednjoj školi – zato što su ga odgajale dve žene- kao da je pokušavao da shvati šta znači biti dečak. I gledao je televiziju i došao do zaključka, oh, moram da budem gadan. Shvatam! Moram da budem bezobrazan prema ženama i ponašam se kao kreten. I ja sam rekla, ne! To nije model muškarca! To vam naša kultura prodaje sve ovo vreme.“ Faza je trajala šest meseci, kaže.
Dolazak do mirne luke i sreće sa sadašnjom partnerkom bila je borba za Džodi Foster. U međuvremenu, njena supruga je upravo objavila kratki dokumentarac pod nazivom „Alok“ – portret nebinarne osobe, autora, pesnika i komičara Alok Vaid-Menon, koji je dobro prihvaćen na “Sundance” festivalu, na šta je Foster izuzetno ponosna. Iako je bila izvršna producentkinja ovog kratkog filma, nisu previše uključene u rad jedna drugoj. „Volimo da radimo naš posao nezavisno”.
Čak i mala slava je razorna, a njena slava je apsurdna. Godinama je trebalo rada, kaže ona, da ne bude uništena time. „Postoji neka meta-čudnovatost kad si javna ličnost od malih nogu, zar ne? Pogotovo ako ostaneš glumac.“ Tek kada je uzela pauzu sredinom karijere, shvatila je koliko je njen život čudan. Iznenada, „imala sam puno vremena kada nisam bila najvažnija osoba u prostoriji. Ili svi nisu slušali gluposti koje sam govorila. Kada si javna ličnost, tvoj univerzum je izmenjen i jednostavno ne znaš ništa drugo.”, zaključuje Foster.
Bonus video: Vudi Alen na festivalu u Veneciji