0
Posmatrano kao celina, filmski opus slavnog reditelja Pola Šredera, koji je na nedavno završenom Kanskom festivalu predstavio novo ostvarenje "Oh, Kanada", može na prvi pogled izgledati kao neprestano ponavljanje istih tematskih problema sa istim narativnim sredstvima iznova i iznova kroz skoro pola veka na filmu. Ali, on tako voli svoje ljude u sobama, ozbiljne ličnosti progonjene sopstvenim grehovima, otpadnike i pale anđele, dok prati njihov spartanski način života koji se proteže između tmine noći i degradacije čovečanstva.
Niko tako dobro nije predstavio suštinski usamljene mušarce na životnoj raskrsnici kao Pol Šreder. Muškarce iza zidova, ispred ogledala, ogoljene i desperatne, nezasićene, suštinski nesigurne i zbunjene životom, počesto prinuđene na dramatične korake. Tako je bilo „Taksisti“ (gde je bio scenarista) ili „Američkom žigolu“, a tako je u „Fatalnoj nesanici“ („Light sleeper“) , a i kasnije, u novijoj fazi karijere, sa sjajnim povratničkim filmovima, sa prečasnim Tolerom (Itan Houk) u „Iskušeniku“ i Vilijamom Telom (Oskar Ajzak) u „Kockaru“, gde gledamo izazove i katarze tipskih autorovih junaka.
Ciklus prestupa, pokajanja i očajničkog hvatanja za spasenje nikada ne prestaje, njegovo večno nezavrševanje ključna je tačka u Šrederovom viđenju odbačenog čoveka kao pogrešnog, otuđenog i zauvek prepuštenog na milost i nemilost sopstvenim porivima. Svi njegovi likovi samo pokušavaju da uđu u raj, ali on ne može dozvoliti njima – ili sebi – unutra.
Na američkom strimingu „Criterion Channel“ napravljen je izbor od 11 filmova iz bogatog opusa Pola Šredera koji predstavlja svojevrsan portret beskompromisnog reditelja u susret premijernom prikazivanju njegovog novog filma „Oh, Kanada“.
„Light Sleeper“ i „Affliction“ se pridržavaju tipičnog Šrederovog kalupa muškog, moralnog bezobrazluka, ali svaki se bavi finijim pojedinostima. „Light Sleeper“ prati narko dilera Džona Le Tura, koji uznemirava njujorško tržište narkotika svojim relativno pouzdanim kokainom do strašnog, smrtonosnog kreka, dok „Affliction“ lišava svog užasnog protagonistu uobičajenog „trenutka milosti“ u poslednjim minutima kao gest poštovanje prema Raselu Benksu, autoru romana koga je Šreder smatrao indirektnim saradnikom.
Ostali izbori ilustruju Šrederovu raznovrsnost žanra i njegovu fleksibilnost ideja, koje se neprestano prilagođavaju i usavršavaju u okviru poznatog terena njegovih omiljenih tema. Njegovi filmovi evoluiraju na isti način kao čovek koji je zaključan u beskrajnoj borbi da poboljša svoju dušu: proklet da na kraju bude ono što jeste, a da nikada ne odustane od težnje da se oslobodi.
Šrader je takođe zanimljiv predmet proučavanja koliko se čitljivo detalji njegove biografije preslikavaju na njegov kreativni senzibilitet ozbiljnog asketizma. Odgajan od strane kalvinista pod strogim smernicama tradicionalne pobožnosti, bivši student teologije i filozofije koji je nameravao da postane sveštenik, nije video nijedan film sve do 17. godine (Bio je „veoma impresioniran“ Džerijem Luisom u “The Absent-Minded Professor”). Magistrirao je film na nagovor kritičarke Pauline Kael.
Ako judaizam ima Vudija Alena, katolicizam Martina Skorsezea (za koga je Šrader pisao scenarije za “Taksistu”, “Razjareni bik”, “Poslednje Hristovo iskušenje” i “Između života i smrti”), onda protestantizam ima Pola Šredera, čoveka sa najviše krivice i muke u Holivudu.
Debitovao je kao reditelj 1978. godine sa “Blue Collar”, mračnim komentarom o nehumanosti kapitalizma – koji je pokazao, kako njegove intelektualne ambicije, tako i njegove neverovatne veštine izgradnje napetosti do nepodnošljivih ekstrema. Uklapanje sa politikom nikada nije bio prioritet za ovog provokatora.
U dvostrukim biografskim filmovima “Mišima: Život u četiri poglavlja” i “Patty Hearst” jedna osoba postaje opsednuta pomeranjem granica sopstvene moći, dok druga mora da se suoči sa tim koliko malo je ima. Filmovi ulažu iskrene napore da izjednače složenu kalkulaciju ljudskog izbora i potragu za daškom iskupljenja duhovno osuđenima.
U stvari, mnogi filmovi se mogu koristiti kao mini-lekcije o doslednosti i promeni. “Hardcore” (onaj u kojem Džordž C. Skot ide prerušen u perverznjaka da bi izvukao svoju ćerku iz porno biznisa) i “The Canyons” (onaj gde je Šrader pokušao da smiri uspaničenu zvezdu Lindzi Lohan pre gole scene tako što je svukao svoje odelo na snimanju) isporučuju hvalospeve za Holivud. Treba pomeniti euro-šik erotski triler “The Comfort of Strangers” i nemilosrdno jezivi “Auto Focus”, te zanimljive anomalije “Cat People” i “Touch” koje otkrivaju Šrejdera kako se igra sa natprirodnim, kao i sa žanrom, a njegovi napadi na horor i komediju preispituju njegovu prepoznatljivu teškoću verovanja, samo sa panterima ili isceliteljima vere umesto udaljenog, ravnodušnog Boga.
Poslednjih godina, Šrederov filmski rad privuklo je pažnju koliko i njegovi postovi na Fejsbuku, od ljutih do problematičnih, koji su bili prikazi kolega reditelja, Trampa i Tejlor Svift, bez daha prenošeni na raznim platformama od strane grupe obožavatelja. Ipak, nije pretio da će se pretvoriti u parodiju na sebe i nikada nije postao ljubak poput kolega Skorsezea, Agnes Varda ili Vernera Hercoga, uprkos svojoj građi kao plišani medved.
U njegovoj neformalnoj trilogiji o apokalipsi sa karakteristikama koje definitivno objavljuju da je Zemlja osuđena na propast bez spasavanja, i u njegovom odlučnom odbijanju da prestane da ispituje sisteme toksičnog američkog uticaja, ostao je nepoštedan i beskompromisan.
Na poslednjoj sceni filma “Affliction”, policajac Nik Nolte iz malog grada sedi za kuhinjskim stolom, gledajući pravo napred, dok ambar i leš u njemu gore u pozadini. Šrader prožima sve svoje antiheroje delom sebe, ali ova scena posebno sažima njegovu suštinu na jedan neizbrisiv prizor: Božji usamljeni čovek zadržava intenzivan fokus čak i kada nesreća guta svet oko njega.
Bonus video: Vladimir Perišić reditelj
