0
Naš grad pruža sasvim dovoljno materijala da biste se iskazali kao umetnici, slažu se, uoči otvaranja izložbe u Beogradu, Jovana Semiz i Duška Miladinović u razgovoru za naš portal.
Izložba fotografija “Iz života gradske omladine” Jovane Semiz i Duške Miladinović otvorena je večeras u 19 časova u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda, i trajaće do 11. novembra. Mlade autorke iz Novog Sada publici na fotografijama predstavljaju prizore sa zabava i žurki, ali u tom okruženju, na direktan, neposredan i kritički način, odvija se, u stvari, priča o odrastanju i seksualnosti. Atmosfera alternativnih prostora i mladih urbanih ljudi na fotografijama ove dve umetnice ni po čemu ne zaostaju za Njujorkom, Berlinom ili Londonom.
– Sećam se da smo jedne večeri prijateljica i ja razmišljale šta ćemo da radimo i odlučile smo da izađemo u klub. Ona je brzo otišla, a ja sam ostala i stopila se sa atmosferom. Smatram da čovek mora biti deo nečega kako bi to predstavio najmerodavnije. Iz godine u godinu teme su se menjale i ja sam, kao fotografkinja, razvijala beskonačno mnogo priča na sličnu tematiku da bih na kraju shvatila da pokušavam da pronađem sebe u svemu tome – kaže za Nova.rs Jovana Semiz, koja je apsolvent na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, ali već uveliko sarađuje sa mnogobrojnim festivalima i magazinima.
Njena koleginica Duška Miladinović je završila grafiku na istom fakultetu, a fotografijom se bavi iz hobija, i koristi isključivo analogni foto-aparat.
– Meni je ponekad lakše da se povežem s ljudima na tim žurkama kada sam iza objektiva. Sve te fotografije, nastale pre nekoliko godina, moj su projekat iz ljubavi da bi se na neki način približila sebi. Možda mi je tako lakše da iskusim žurku, i da se zabavljam. Nijedna situacija nije nameštena, to su mesta gde izlazim dosta često i ljudi koji su se navikli da ja tu “ordiniram” sa aparatom. Uvek je bila samo dobra energija između nas – objašnjava nam Duška.
Kod Jovane je sve počelo s najjednostavnijim fotografijama drugara iz srednje škole. Slučajno je, kako kaže, došla do dokumentarnog “snapshot” pristupa koji joj se najviše dopao.
– Novosadska scena je jedinstvena, ali meni danas ne pruža isto uzbuđenje kao nekad kada sam se bavila njome. Kad sada bacim oko na fotografije koje su tada nastale, shvatam da sam fotografiju iskoristila kao medij da objasnim šta osećam, šta vrednujem i za šta se zalažem. Još od samog početka se ugledam na Nan Golding i njene fotografije, osećanja koja nosi i život koji živi i prikazuje svojim delom. Dopadaju mi se emocija i uklopljenost u određen način života, ka čemu sam i ja nekad težila, dok nije postalo previše – iskreno nam kaže Jovana.
Duška nema uzore kada je svet fotografije u pitanju, ali zato ima među filmskim rediteljima. To je, pre svega, Stenli Kjubrik, koji je pre filmova radio fotografije.
– Ali i on je nekako “likovnjak”, kao i Dejvid Linč, koji mi je veliki uzor. Takođe, i Ari Aster, jer volim horore i tu estetiku koja je vrlo tamna i dramatična. Inače, ljubav prema fotografiji razvila se na prvoj godini fakulteta kada sam otkrila analogni foto-parat, što je meni bilo nepoznato i zato neverovatno. Od tada se trudim da razvijem barem jedan film nedeljno, što nije baš lako – dodaje Duška.
Jovanu je kao malu fascinirala ideja da kamera može da zabeleži isto što ona vidi svojim očima.
– Kao da sam u kameri prepoznala svet koji već poznajem. Sledeće što želim jeste da počnem da zarađujem od fotografije i finansijski budem stabilna kroz saradnju sa organizacijama kojima se dopadaju moje fotke i ne traže od mene da odstupam od onoga šta jesam i šta su moje fotografije. To jeste veoma težak put, ali ne planiram da odustanem – kaže Jovana, koja je u saradnji sa izdavačkom kućom “Kamboja press” 2019. objavila knjigu “Borderline of Freedom”, s fotografijama koje će i biti na beogradskoj izložbi.
– To je trebalo i da bude kraj jedne epohe koju sam otvorila, ali sam se tu dodatno zadržala kako bih bila sigurna da mi ništa nije promaklo. To nam je druga knjiga, a smeši nam se i treća. Kroz fotografiju bavila sam se i svojim privatnim životom i odrastanjem, kao i žurkama na neki način. Sve je bilo zabeleženo u trenutku, emociji i nagonu. To je i tema knjige – objašnjava Jovana Semiz.
Duška nam iskreno, smejući se, otkriva šta bi sledeće volela da radi kad je fotografija u pitanju:
– Volela bih da budem senka Partizanovim košarkašima. Mislim da ne postoji ništa više kul nego da fotografišem tu ekipu sa kojom je Željko sada, i to crno-belim filmom. Videću kome treba da pišem u Humskoj. To bi mi bio san snova. Kad bi me neko pitao šta hoćeš da radiš, ja bih mu rekla – da uhodim Partizan u Evroligi.
Zanimljivo je da se Duška i Jovana poznaju još iz srednje škole, išle su u isto odeljenje i bile dobre drugarice. Kasnije su im se putevi razišli, ali sada su se ponovo spojile, zahvaljujući izložbi u Beogradu.
– Kada smo maturirale, svaka je otišla u svom smeru. Ja sam upisala grafiku, a Jovana je otišla na fotografiju, i nismo se ni sretale. I onda kad nas je Srđan Veljović (umetnički direktor Artgeta, prim.aut) pozvao, bilo nam je obema smešno, kao neka čudna podudarnost – kaže na kraju Duška Miladinović.
Bonus video: Plava izložba za osobe sa invaliditetom
