0
Knjige Emi Jagi "Dnevnik praznine" i Tatjane Janković "Pogled pod suknju sveta" preporuke su za čitanje za ovu nedelju.
Emi Jagi, „Dnevnik praznine“, Booka, 2024.
Kidanje lanaca usamljenosti u korporativnom društvu opisano je na bezbroj pamtljivih, besciljnih ili neuverljivih načina. Knjige i filmovi rado se igraju temom slučajnog materinstva. Status samohrane majke se idealizuje i romantizuje, dobija nijanse horora i gotike, ali nedostaje pošten pokušaj da se trudnoća predstavi kao potpuno privatan slučaj tektonskog pomeranja tla.
„Dakle, ovo je trudnoća. Kakav luksuz. Kakva usamljenost.“ Nisu to reči iz TV serije na temu majčinstva kao totalnog životnog preokreta, već iz knjige proze. „Dnevnik praznine“ je pseudorealistički roman o laži koju je izgovorila Šibata, mlada službenica iz Tokija. Reč je o iluziji koja je svesrdno podržana u njenom radnom okruženju i pretvorila se u fantastičnu istinu.
Šibatinu lažnu trudnoću ne rađa potreba za surogatom sna o porodičnom gnezdu. Lažno drugo stanje nije ni proizvod psihopatologije. U slučaju junakinje debitantskog romana Emi Jagi, mala laž proishodi iz velike nepravde: iz konstantnog prebacivanja svih neplaćenih radnih dužnosti na jedinu ženu u kolektivu. Pokušaj da se muškarci motivišu da sami raščiste nered u sali za konferencije dovodi do privatnog socijalnog eksperimenta.
Šibatina obmana prevazilazi okvire sugestije i postaje čudo. Čistom čarolijom njen precizno razmeren život stiče uzbudljivu novu rutinu: lepši svet oko nje grade trudnički bedž, mobilna aplikacija „beba i ja“, aerobik za trudnice, podnošljivije radno vreme i iznad svega promena u odnosu snaga i uticaja na radnom mestu.
Tatjana Janković, „Pogled pod suknju sveta“, Agora, 2023.
Ringišpil nas ili vine u vazduh ili ga posmatramo sa zemlje, a može da iznenadi idejom za intrigantan naslov onda kad dobro poznata džinovska balerina sa zavitlanom suknjom pravo iz luna-parka siđe u književnost.
Iz knjige priča Tatjane Janković puca vidik na svet kratkotrajnih zabava i dugih dužnosti. Ona može da se čita i kao dnevnik odrastanja jedne devojčice, i kao niz ženskih metamorfoza kojima kumuju spoznaja i stid, gotovo ravnopravno. Prepoznatljivost tih nanizanih iskustava ume da proizvede više jeze nego bliskosti.
Postavlja se, kao jedno od važnijih, pitanje tela, na koje se mora priviknuti devojčica koja raste, kao u priči „Izranjanje“. Junakinja izlistava svoje fizičke promene, od nespretnih pokreta i nezgrapnih manevara do otkrića gracioznosti, kad u toku plesa njeno telo postane „pehar koji se vrti“. U priči „Letovanje“ jedna od slika ženskosti je starica koja liči na „smotuljak crnih krpa“. Njene su oči „toplo gledale na život“, a to su oči udovice koja je tri decenije u crnini, ali ne i u žalosti. U priči „Good Cop“ penzionisani otac, policijski inspektor, „tonuo je u džemper na kopčanje“.
Jedna od epizodnih junakinja ovog narativnog dnevnika odrastanja jeste i pastirica s rupicama na obrazima koja se pretvara u „belu osu haosa“, u nevestu čiji se život ubrza kad pođe za momka koji ima traktor. Seoska svadba predstavljena je kao spektakl sa bezbroj uloga, gde nema dužnosti za devojčicu koja tim venčanjem gubi svoju zanosnu prijateljicu.
„Život je skup mimoilaženja“, čak i „mimoilaženje samih mimoilazaka“: da bi sačuvale lepe trenutke, junakinje prikupljaju suvenire, pa ih stavljaju na komodu „kao krunu na pognutu glavu leta“.
Bonus video: Pisac Georgi Gospodinov u Beogradu
