0
Za ovu nedelju vam preporučujemo za čitanje knjige „Kada bi život na zemlji bio“ Nenada Miloševića i „Šljakeraj“ Svetlane Savić.
Nenad Milošević, „Kada bi život na zemlji bio“, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, 2022.
„Moj rodni dvadeseti veku“, obraća se pesnik izgubljenom vremenu i prohujalom dobu, sa žarkom željom da ga, uprkos svim neregularnostima koje opterećuju, taj isti vek „prizna i usini“; u Dvadeseti vek je upleten „kao kosa u klas divljeg ječma“. Pripadnost jednom sklopu intelektualnih vrednosti, poretku političkih događaja i imaginarijumu fenomena ostaje stalna tema u trideset i tri pesme ove zbirke. U pesmi „Starci“ govori se o krunskim svedocima dvadesetog veka koji veruju u „dvostruku istinu“: i u sudbinu i u slobodnu volju. Obraćajući se u pesmama i fizionomiji rodnog grada, pesnik registruje promene na utihlom Savskom trgu i popločanom Dorćolu, ne zaboravljajući da pomene biste partizana i heroja koje su odnesene u lagume i u internaciju.
Sedma knjiga pesama Nenada Miloševića nudi elegičnu refleksiju, detaljne rekapitulacije, razmatranja, evociranja i sumiranja događaja, vizija i snova jednog veka koji se nije obreo ni na kakvoj „pobedonosnoj prekretnici“. Stihovi donekle odvode u prošlost, donekle u analizu zrelog doba koje je videlo mnogo toga, naslućujući nespokojnu budućnost. Svet Kastanede, nadrealista, Huserla i bitnika ostao je u kartonskim kutijama.
Lično i intimno u poeziji Nenada Miloševića oblikuju se na horizontu nepovoljnih dijagnoza sadašnjosti i brige za nestabilnu budućnost: umiranje jedne civilizacije i njenog ustrojstva metaforizovani su nizom dnevnih vesti i političkih mikroanaliza koje su, kao u pesmi „Mrzovolja“, elementi ometanja jedne duge, istovremeno elegične i kritične meditacije. Pesnik uspeva da ton i tok svojih kontemplacija postavi na trasu univerzalnih tema. Skrovito sačuvano u meditativnom i refleksivnom tonu, tkivo pesme umrežava raznorodne iracionalne impulse i racionalne analize.
Svetlana Savić, „Šljakeraj“, Banatski kulturni centar, 2022.
Svrstana u četiri ciklusa, poezija iz prve knjige Svetlane Savić posvećena je radnicama i radnicima u prekarijatu; no imajući na umu sve turbulencije dvadeset prvog veka, pesnikinja će, isto tako, ožaliti i „poraz / maloletnog neprosvećenog / čovečanstva“. U tom se svetu i vremenu zbog oskudice sve prekraja: ljudi koji okružuju pesnikinju i njeni prijatelji nemaju „radni staž / ugled u društvu / i zdravstvenu knjižicu“, imaju „depresije dugove diplome i dejtove“, a pesnikinja spava na „toplog grbači“ mrtvog oca, od čije penzije živi.
Život na hirovitom i nestabilnom tržištu rada i u atmosferi trgovanja vrednostima mora da se živi „od sutra za danas“: „ispraznila sam život do nesećanja“, priznaje pesnikinja, „ispraznila sam život od nagomilavanja / ideja, iluzija ideala i / ljudi“. Ta su pražnjenja revolt po sebi, otpor merkantilizaciji, automatizaciji i hiperprodukciji materijalističke civilizacije. Težnja praznini podrazumeva resetovanje, ponovno formatiranje otuđenog sistema, strpljivo pripitomljavanje divljih okolnosti.
„Robovi pogrešnog kapitala“ defiluju kroz ovu poeziju, umorni, setni i obespravljeni, dobijajući utešne nagrade u vidu putovanja ka primorskim gradovima, gde će, makar na kratko, pred sobom imati oleandre, more, skaline i galebove umesto neplaćenih računa i opomena koji čekaju svoj trenutak u panonskom gradu.
Bonus video: Velikić: Slučaj Konstrakte je kao kad je ružno vreme pa se pojavi sunce
