Komemoracija piscu Dejanu Tiagu Stankoviću (1965 – 2022) održana je u Jugoslovenskoj kinoteci uz prisustvo velikog broja prijatelja i kolega.
Na oproštaj od Tiaga Stankovića došli su Milica Mihajlović, Milan Ćulibrk, Dušan Petričić, Gorčin Stojanović, Đorđe Miketić, Antonela Riha… U ispunjenoj sali Jugoslovenske kinoteke počela je komemoracija poznatom srpskom i portugalskom književniku i prevodiocu koji je preminuo iznenada u 57. godini u svom domu u Lisabonu 21. decembra, podsećanjem na njegovu bogatu biografiju.
– Sećam se kada je do mene stigao rukopis „Zamaleka“, a ja nisam znao ništa o piscu… Međutim, odmah sam video da je to dobra knjiga. Tiago je imao ono što se zove „laka ruka“. Kroz tu njegovu laku ruku, pišući o svakodnevnim događajima, dolazilo je nešto što je prava umetnost i prava književnost. „Zamalek“ nije bio u najširem izboru nijedne naše nagrade. Njemu je to smetalo, a ja sam mu govorio: „Tebe vole čitaoci“ – govorio je Srđan Krstić, urednik u „Laguni“ koja je izdavala godinama Tiagove knjige.
S pijetetom je o Stankoviću govorio i Goran Marković ističući važnost Tiagovih dela koja ostaju na posebnom mestu u književnosti:
– Šta se događa kada umre pesnik? Odlazi neko ko je o nevažnim događajima pronalazio posebnost. Tiaga sam uvek smatrao pesnikom. Otišao je u trenutku kada je toliko obećavao, kada smo nestrpljivo čekali čime će nas novim očarati. Ono što je utešno je da iza njega ostaju dela koja će najbolje svedočiti o ovom vremenu kada ono prođe – rekao je Marković.
Dušan Kovačević je u svom govoru podsetio da je Tiaga upoznao u Lisabonu 2006. godine kada je u ambasadu „ušao nasmejan čovek“.
– Rekao mi je da je preveo „Profesionalca“ na portugalski. Dejan je znao kada negde sednemo da priča portugalski, engleski i srpski u isto vreme. Bio je satkan od energije i šarma. Tiagov prebrzi odlazak podsetio me je na prerani odlazak Mike Oklopa u San Francisku. Stanković je pisao dovoljno da ga se zauvek sećamo kao darovitog pisca. I danas kada čujem za Lisabon i Portugal, ja vidim mladog i nasmejanog čoveka koji kaže: „Ja sam Dejan Stanković, drago mi je da vidim nekog od naših“ – evocirao je uspomene Kovačević.
Jedan od najboljih Tiagovih prijatelja je bio i zagrebački reditelj Predrag Ličina, koji je takođe govorio na komemoraciji.
– „Vrlo je glupo što ljudi plaču na sahranama. Svi trenuci, prošli, sadašnji, budući, uvek su postojali i uvek će postojati“, citirao je Ličina deo iz knjige „Klanica pet“ Kurta Vonegata.
Glumica Hristina Popović bila je velika prijateljica Tiaga Stankovića i o njemu je govorila sa puno ljubavi i tuge:
– Tiagove šale i vrlo specifičan humor će nedostajati do bola. Nikada nisam upoznala biće koje je toliko volelo život. Bio je toliko voljen privatno, ali i kao pisac. Dejan je verovao u ljude. Znate, ima onih kada odu, a još jače su tu – rekla je Popovićeva kroz suze.
Za kraj, Tiagu u čast puštena je pesma „Moja poslednja i prva ljubavi“ Tereze Kesovije.
Dejan Tiago Stanković rođen je u Beogradu gde je završio studije arhitekture. Preselio se prvo u London, a potom u Lisabon. Prevodio je dela sa srpskog na portugalski i sa portugalskog na srpski jezik. Bio je ponosan na svoje prevode Žozea Saramaga, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Dragoslava Mihailovića i Dušana Kovačevića.
Napisao je romane „Estoril“ i „Zamalek“ i „Odakle sam bila, više nisam“.
Bio je laureat nagrade „Branko Ćopić“ i Nagrade Evropske unije za književnost, a njegova dela su bila u užem izboru za NIN-ovu nagradu, za priznanja „Isidora Sekulić“, „Dušan Vasiljev“.
Datum i mesto sahrane biće naknadno saopšteni.
Bonus video: 24 minuta In memoriam Dejan Tiago Stanković
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare