0
Senka Bulić stvarno ume da napravi događaj.
Centar za kulturnu dekontaminaciju: POBUNA SOLD OUT Elfriede Jelinek „LJUBAVNICE“, režija: Senka Bulić, prevod: Hana Stojić, izvodi: Beti Lučić, scenograf: Tomislav Ćurković, kostimograf: Oliver Jularić, dizajn svetla: Tomislav Maglečić
Drugačije se ne može opisati uzbuđenje koje svaki put obuzme gledaoca dok sedi izložen pozorišnim čarima iz njene stvaralačke mašte. Dabome da je ovo mašta, ali ipak sasvim posebne vrste – ona je bez sumnje eterična, ali i sačinjena od krvi, mesa, znoja, suza, divlje čulnosti, nepredvidljivog smera, akcije koja ni za trenutak ne prestaje. To se naziva transcendencijom, ali i disciplinom. Jer, koliko god da su Senkine umetničke zamisli čudesne – isto toliko su i stroge, zato što se uzdaju samo u sebe i sopstvene ljudske moći. Nema tu nekog šareniša na pozornici, nema za to ni razloga: samo telo glumca, njegov govor, mozak i hrabro srce. Iz toga jasno sledi da ovde niko ne može slučajno da zaluta, ni u publiku, niti pred nju.
Najnoviji susret sa Senkom Bulić i njenim Kazalištem Hotel Bulić dogodio se pre neki dan u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Senku smo žedno čekali da kroči na neku ovdašnju scenu, još od doba pre korone. Behu li to poslednji put „Kurlani“ u Bitef teatru, decembra 2019? E pa, kao što rok bendovi sada izlaze u javnost sa svojim pandemijskim albumima, tako se i ova režija „Ljubavnica“ Elfride Jelinek u CZKD možda može smatrati pandemijskim delom Senke Bulić. Bez obzira da li ste već prethodno pročitali „Ljubavnice“ ili ne – cela stvar u scenskom viđenju ove velike umetnice brutalno je jasna i staje u svega nekoliko reči: pobuna je ženskog roda; muškarci su samo paraziti na neprestano radljivom ženskom biću.
Poduhvat da se u okviru jednočasovnog nastupa potpuno neverovatne Beti Lučić – zarobljene u nekoj vrsti providne ćelije-samice od pleksiglasa, za svojom šivaćom mašinom iz fabrike za proizvodnju grudnjaka i korseta, bezimeno negde – ispriča istorija ženskog roda od pamtiveka do danas, ravna je podvigu. Zatočena, sapeta, kao Baš-Čelik iz narodne pripovetke, njena Brigita ni jednog trena ne gubi svoju žudnju za boljim životom. Taj život joj i te kako pripada, makar ga konačno dobila puna gneva i izgrebana gustim trnjem poniženja kroz koje svakodnevno prolazi. Ključno pitanje sve vreme jeste: a imate li vi budućnost?
Zato što Brigita, obična švalja u monstruoznoj proizvodnji ženskog veša, što i sa svoje strane treba da svaku građanku još više stegne, pritisne, preoblikuje, da bi bila poželjnija muškarcu od kojeg joj zavisi budućnost – tu istu budućnost na početku svih početaka zapravo nema. Ona nema ni sadašnjost, ali se sve vreme uzda u to da bi se na kraju krajeva činjenice njenog bezizlaznog bitisanja mogle promeniti. Zato je njen život neizrecivo težak. Jer, Brigitino radno mesto u fabrici jednako je iscrpljujuće kao radno mesto u njeno slobodno vreme. U slobodno vreme, ona se trudi da postane neophodna Hajncu, momku koji je bar za lestvicu više u odnosu na Brigitu. On je ponižava, njegova porodica je ponižava. Ona ga mrzi i on joj se gadi, ali je svejedno obuzima sreća pri pomisli da je jedino on njena ulaznica za moguću budućnost. U ovako stravičnom poretku stvari, vidite svu bedu Brigitine egzistencije.
Publika navija za Brigitu. Njen bes razumljiv je svakoj ženi – trebalo bi da jeste i svakom savremenom muškarcu. Beti Lučić genijalno sipa svoje rafale, bez nežnosti, bez dvoumljenja. Kako se koja promena u tekstu javi, ona je pred nama oboji nekom novom glasovnom bojom. Muzika predstave je bezdušno kloparanje šivaće mašine i reči izbezumljene žene koja ipak čvrsto hvata svoj životni horizont za gušu. Beti-Brigita je pankerka. Ne postoji ništa što bi prećutala, a i zašto bi? Sve je uostalom pošteno platila svojom krvlju, mladošću, svojim telom. To je još jedino što može da ponudi zauzvrat. Brigita nije pohotna, nije ni gramziva u stvari. Ona se samo nalazi u paničnom begu od užasne sudbine neudate, siromašne žene bez porekla.
Zato, trči Brigita, trči. Od srca aplaudiramo što si uspela. Senka Bulić i Beti Lučić, naše prave junakinje, prometejski su garantovale za tvoje spasenje. Ovacije su malo za ovakvo scensko dostignuće.
Bonus video: Bitef polifonija