0
"A Thousand and One" je ovogodišnji pobednik festivala "Sundance". Kada ga budete odgledali to vam neće biti nimalo čudno.
„Sundance“ je od devedesetih naovamo (kada je pod tim imenom i postao možda najvažniji američki filmski festival, nezavisnog filma, svakako) bio tematski koncipiran kao „problemsko ogledalo Amerike“ koje kroz filmove koje promoviše inicira socijalnu kritiku i uvek afirmiše sve (ugrožene) manjine. Drugim rečima, ako ste bili trans uzgajivač pčela koje boluju od side, bilo je skoro nemoguće da film o vama nema premijeru na „Sundanceu“.
Ono što je zanimljivo jeste da je sa takvom koncepcijom „Sundance“ danas praktično prototip većine svetskih festivala koji su se u smutnim i klizavim vremenima pozamašno okrenuli „woke“ idejama kao vodiljama za izbor filmova koje će protežirati (a tome dodajte i takvo koncipiranje Oskara i drugih nagradnih manifestacija, o čemu najubedljivije govori nedavni trijumf „Sundancevog“ pobednika „CODA“).
„A Thousand and One“ je film čijoj pobedi nesumnjivo više kumuje činjenica da ga je režirala Afro-Amerikanka (treća po redu takva „Sundance“ pobednica), kao i njegova tematika, nego sam „kvalitet izrade“. Zovite me „zadriglim belim bumerom“, ali sumnjam da ćete naći (baš) mnogo toga zanimljivog u (još jednoj) priči o mukama crne samohrane majke. Film (naravno?) počinje njenim izlaskom iz zatvora, nakon čega ona praktično „ukrade“ svog sedmogodišnjeg sina iz bolnice u kojoj je završio nakon pokušaja bekstva iz hraniteljske porodice. Tako počinje njihov zajednički život koji pratimo narednih dekadu i po. A gde je „Sundance“ melodrama, tu su i bolesti, ali ja vam neću otkriti koji od likova poboljeva od raka…
Pharrellova i Kanye Westova pulenka Teyana Taylor igra glavnu ulogu i u njoj se snalazi solidno, sve dok se od nje ne očekuje da glumi (kada to počne klišei same priče postaju još bolniji). Od tri dečaka koja igraju njenog sina, onaj najmlađi jedini može da traži hleba u ovom poslu. Problem „A Thousand and One“ (nazvanom po broju apartmana gde najduže žive, ili se radi o ciničnoj aluziji na tip „crnačke“ priče „Hiljadu i jedne noći“) je što nas po ko zna koji put provodi kroz sve moguće varijacije „afro-američkih“ muka, a onda tu nedovoljno autentično obrađenu dramu pokušava da tvistom na kraju preokrene u nešto „univerzalnije“ tragično.
No, da bi taj momenat imao planirani emocionalni efekat, trebalo je tokom filma brižnije i detaljnije razraditi vezu majke i sina, a ne neprekidno reprizirati isti tip svađe ili diskusije između njih dvoje (što je u prvom delu filma naročito repetativno i nepodnošljivo). Lepa fotografija i neki vrlo intimni doživljaj Njujorka Rockwellove slaba su kompenzacija za melodramu koja nije pronašla mnogo toga zanimljivog mimo svoje premise.
OCENA: 4/10
Bonus video: Snimanje filma Munje 2