1
Umetnost zdaj! Tako bi se mogla opisati misija desetog, jubilarnog izdanja ugledne muzičke konferencije MENT, koja se oduvek održava u Ljubljani, i to baš u ovo gluvo doba godine, kada se priroda još uvek koleba između zime i proleća, a ljudi iznenada bude - kao na neki tajanstveni znak - da upravo na MENT-u oslušnu novu zvučnu šifru za aktuelnu kalendarsku godinu.
Konferencija MENT već čitavu deceniju izrasta kao svojevrsno rodoslovno stablo slovenačkog i eks-jugoslovenskog alternativnog roka. Okupljajući sve ono dobro i britko zvučno granje nekadašnjih SFRJ republika, MENT iz sve snage neguje ove čudnovato nepokorne izdanke starih tekovina „novog talasa“ u našim krajevima.
Tako ste na ovogodišnjem programu MENT-a u prestižnom Kulturnom centru Kino Šiška, imali super-moderne srpske bendove sa Hali Gali scene, koji baš ovde uživo promovišu svoju novu kompilaciju, drugu po redu, sa cutting edge sastavima poput KOIKOI, Ubili su Batlera, Cactus Fields i Vizelj. Dok istog dana možete prisustvovati i apsolutnom raritetu: javnom razgovoru sa Ivanom Novakom, jednim od osnivača grupe Laibach – te udarne pesnice Neue Slowenische Kunsta – kog za brojne okupljene kompetentno vodi Franz Hergovich iz austrijskog Music Exporta.
Ovaj dijalog, zanimljivo, okuplja veoma mlade ljude, i to mahom žene, što je još zanimljivije. Mistika Laibachovog poslanstva deluje zato još intrigantnije nego obično. Priče koje ovom prilikom čujemo – gotovo su neprepričljive. Naizgled teku veoma lako, pominju se brojne anegdote iz najranijih dana, premda jednu od najinteresantnijih čujemo tek nakon ovog događaja od samog Ivana Novaka, a tiče se toga kako je Momčilo Bajagić Bajaga odbranio nastup Laibacha 1997. godine u Hali sportova na Novom Beogradu – onaj sa čitanjem čuvenog proglasa – od senke moguće zabrane održavanja. Stvarno smo po ko zna koji put ponosni na Bajagu i njegovu večnu ulogu instruktora pozitivne normalnosti u svakom vremenu.
Ali, ono što zaista podiže atmosferu u publici tokom razgovora sa Novakom, jeste pitanje iz publike vezano za politiku humora grupe Laibach. Samo za neupućene oni su umetnički kolektiv namrštenih tipova u uniformama, čija muzika priziva turobnu simfoničnost masovne proizvodnje. U stvarnosti, oni su inteligentni razbijači sistema na izuzetno duhovit način. Ivan Novak za trenutak je oklevao da to otvoreno potvrdi, ali se potom u potpunosti složio, dok su osmesi u publici potkrepljivali tvrdnju kako sa Laibachom život počinje da se pokazuje, između ostalog, i u svom humorističnom obliku, sasvim u stilu: „Žaka Tatija, Totoa, Tutua i Tita“ (ne nužno tim redom), kako su jednom davno opisali ideološke korene svoje bezgranične duhovitosti… Ovaj dragoceni uvid apsolutan je highlight debatnog dela konferencije.
Sve ovo dešava se na fonu susreta sa kolegama-profesionalcima iz Austrije, Nemačke, Češke, Mađarske, Slovačke, Hrvatske, koji svi redom priređuju mini-prijeme na kojima se razgovara o daljem umrežavanju i mogućnostima za saradnju, u čemu važnu ulogu igra i Serbia Creates, dinamična nova kancelarija pri Vladi Republike Srbije, koja se odnedavno pionirski angažuje na adekvatnoj promociji naše popularne muzike, sa sve većim uspehom. Iza kulisa se odvijao i značajan sastanak Odbora HEMI organizacije (Hub for the Exchange of Music Innovation), koja okuplja devet zemalja istočne i Centralne Evrope, od Estonije do Grčke – gde Srbiju sa velikim uspehom već godinama predstavlja EXIT Fondacija – na kome se većalo o što efektnijim načinima da se talentovane mlade grupe iz regiona sistematski međusobno razmenjuju po festivalima na ovim teritorijama.. Zaključak je da uzbudljivih umetnika danas i te kako svuda ima – i da je svaki napor da se ta činjenica otkrije široj javnosti, podvig vredan truda.
Ljubljana je u međuvremenu postala prelep grad, nimalo uspavan, makar zato što se u njoj stalno čuje zvižduk prolazećih vozova. Mir njenih ulica samo je prividan – za nas nesvikle na dominaciju biciklista, i to praktično preko polovine trotoara – pravi je šok što bukvalno svakog sekunda poneki moderni jahač opasno prozviždi na milimetar pored vas. Otuda verovatno i tabla na kojoj se biciklisti mole da povedu računa o prednosti pešaka. Mi smo, naravno, od ove vrste stvarnosti udaljeni bar onih hiljadu Partibrejkers godina.
Ako ste gladni u Ljubljani, nemojte propustiti odlazak u čuvenu „Šesticu“, svakako najstariji i najčuveniji restoran u suvom centru grada. Njega nam otkriva prijatelj Gregor Bauman, televizijski muzički novinar i voditelj popularne emisije „Profil“ na RTV Slovenija, u kojoj je ugostio i Dragana Ambrozića. Muzičke priče iz Slovenije, nadahnute su ukusnim domaćim zalogajima u „Šestici“, gde postoji stvarna peć na drva što sve vreme svojim plamenovima greje mnogobrojne goste, dok nam za to vreme konobar pripoveda divne priče o starim lokalnim jelima, da bi se na kraju ispostavilo da je i on sâm muzičar – kontrabasista! I to je tek jedno od čuda koja vas u ovom gradu dočekuju na svakom koraku.
Naš boravak u Ljubljani okončava se na ručku kod starih, dobrih prijatelja: poznate vizuelne umetnice Dunje Zupančič i njenog supruga, pozorišnog reditelja Dragana Živadinova. Dunjina mediteranska kuhinja pravo je umetničko delo i likovne, ali i izuzetno jestive prirode, a razgovori za ovako neponovljivom trpezom po pravilu traju satima. Kroz intenzivne priče neprestano promiču Bertolt Breht i Antonen Arto, Vladimir Iljič Lenjin, Anatolij Lunačarski i Nadežda Krupskaja, Lilja Brik i Vladimir Majakovski, Nikolaj Punjin i Viktor Šklovski, Josif Staljin i Mihail Bulgakov, zaključno sa… Miomirom Grujićem Flekom, Bilom Dramondom i legendarnim KLF!
Razgovara se i o muzici, dabome. Počinjemo od delikatnih klavirskih ostvarenja pijanistkinje Nade Kolundžije, preko Arsenija Avramova i njegove grandiozne Simfonije sirena (1922), pa sve do Laibacha, naravno. Dragan je takođe bio jedan od pokretača Neue Slowenische Kunsta, samo u onom pozorišnom spektru novih dejstava ovog umetničkog pokreta. Zvuci, oblici i dugoročni teatarski projekti poput Noordunga čine njegov i Dunjin svet čiste stvaralačke fantazije.
No, ima nečeg i u tome kad se Halid Bešlić začuje u Ljubljani. Taksista koji ga je odvrnuo tokom naše vožnje, iznenada ozvučava grad Ljubljanu na potpuno drugačiji način od onog na koji smo, boraveći ovde, navikli. Čitavo ovo uređeno mesto, odjednom izgleda stvarno – kao grad po meri čoveka, u kome definitivno ima mesta za svakoga. Neočekivana južnjačka toplina, kojom ga muzički izbor našeg taksiste nehotice obasjava, daje mu jednu drugačiju notu od one koju sugerišu stroge i gotovo strahopoštujuće linije njegove arhitekture, kao i alternativna muzička iskustva na već pomenutom MENT-u. Mada bi se u prvi mah reklo da Halidu Bešliću uopšte nije mesto u tom kontekstu, upravo nam njegovo zvučno prisustvo daje dragocen pogled sa one autsajderske strane, kog smo istog časa mogli da ukapiramo.
Mi, odrasli uz rokenrol, najbolje znamo da je narodnjačka definicija ovih prostora jednako sveprisutna kao i rokerska. I od toga ne treba bežati, nego je prepoznati kao audio produžetak identiteta mnogih naših sugrađana. Njen kvalitet je, naravno, neposrednost osećanja, dočaranih našim jezikom – šta god to značilo, kao i prepoznatljivim kulturnim kodom. Taksisti je, očigledno, bila potrebna emocija dok se vozi ovim gradom, i rado ju je, ćutke, delio sa putnicima. Možda je tražio reakciju, možda je tražio razumevanje… a možda je samo hteo da pokaže kako se bez jakih osećanja ne može putovati Ljubljanom i živeti u sadejstvu sa njom.
Dobar vetar, zemljače.
Bonus video: Dragan Ambrozić
