0
Sofija na prvi pogled i ne deluje baš kao najatraktivnija od svih evropskih metropola da se ka njoj zaputite ove jeseni. Uobičajene predrasude o gradu sežu tako od onog već podrazumevajućeg stereotipa o turobno pritiskajućem socijalističkom sivilu – iako je Bugarska članica Evropske unije još od 2007. – pa sve do navodnih ličnih bledunjavih iskustava sa lica mesta. Ne i u našem slučaju.
Sofija je prvih dana oktobra bila žarko osunčana, zapanjujuće vibrantna, šarmantno iskrena i vanredno uzbudljiva. I toliko puna života, sasvim u duhu naziva Muzičke konferencije SoAlive!
Ima zaista više načina da steknete predstavu o nekom gradu u kojem ćete boraviti u perspektivi. Najpouzdaniji od njih jeste da pročitate apsolutno sve dostupno o mestu i zemlji kojoj pripada, naročito ako su izvori knjiški ozbiljni. Drugi je savremena pretraga na računaru ili mobilnom telefonu, što ume da se ispostavi kao vrsta optičke i svakojake druge varke. Treći je direktan razgovor sa suštinski upućenima u stvar iz sopstvenog okruženja. Četvrti, postavljanje otvorenih pitanja domaćinima unapred, što je sjajna privilegija, naročito ukoliko je sa druge strane neko na vašoj talasnoj dužini… ima verovatno još toga.
Ali, naše dosadašnje iskustvo uvek je govorilo kako svaka individua treba da stvori vlastiti utisak za sebe, ne oslanjajući se previše na nečiji tuđi, kao i da je svakako poželjno eventualno se prethodno obavestiti o nekim korisnim sitnicama: prosečnoj temperaturi vazduha i vremenskim prilikama generalno, kursu domaće valute, važnim znamenitostima i radnom vremenu institucija. Lokalni običaji sami će se već u hodu predstaviti.
Prvi izlazak na Bulevar Vitoša, nakon udobnog puta Er Srbijom i veselog raspremanja u srdačno gostoljubivoj atmosferi obližnjeg hotela Rosslyn Thracia, predstavlja više nego prijatno iznenađenje. Poput neke dvostruko uvećane Knez Mihailove u Beogradu, ova ljupka, komotna, i od jutra do mraka obilno posećena pešačka zona, ispresecana je tu i tamo diskretnim ulicama kojima se može promileti u nekom tihom saobraćajnom sredstvu…
Da, tiho, diskretno, smireno – ključne reči za naš prvi susret sa Sofijom. Jer, ovde nema agresivnog obraćanja, grubih i nervoznih sirena na ulicama, gromkog „držanja banke“, stvaranja buke tek da bi se galamilo, dovikivanja, bahatosti. Kao da su ovi krotki i čestiti ljudi, gde god da smo se zatekli – u restoranu, pošti, prodavnici, na ulici, u nekoj maloj galeriji sa rukotvorinama kojih ima sijaset, menjačnici, podzemnom prolazu – odlučili jednom davno kako je besmisleno podizati glas i uludo ga traćiti. Osim kada se peva i svira, a muzike u Sofiji ima najblaže rečeno na pretek.
Pošto smo kao srpski delegati došli na Muzičku konferenciju SoAlive, jasno je da nas zvuk grada neizmerno zanima. Na putu do Nacionalne palate kulture (Национален дворец на културата – NDK), impresivnog zdanja iz 1981. u kome se konferencija SoAlive održava, naše žedne uši nagrađene su nizom neodoljivih uličnih nastupa duž Bulevara Vitoša – vremešni gospodin u belom odelu i sa šeširom divno peva pesme iz starih italijanskih filmova (sutradan nudi i nešto više nalik starogradskom repertoaru), zatim dugokosi vižljasti momak čuda pravi sa električnom gitarom u svojoj originalnoj varijanti neobuzdanog roka i, konačno, sasvim nesvakidašnji dvojac, što gitaru ukršta sa harmonikom, izvodi AC/DC klasik „Thunderstruck“! Aaa-A-aa-A-aa!!!
Muzička konferencija SoAlive održava se drugu godinu zaredom sa visoko respektabilnim panelima i vanserijskim koncertima. Okupljajući muzičke profesionalce iz Jugoistočne Evrope, Evrope uopšte i Severne Amerike, kao i muzičke umetnike zanimljivog aktuelnog intenziteta na sceni, dve energične i veoma obrazovane mlade dame – Mila Georgieva i Ruth Koleva – rezoniraju u kreativnim namerama sa etnosom svoje bugarske domovine i čitavog balkanskog regiona, dajući mu format i odjek u svetskim razmerama, kako bi se vrata širom otvorila da iskorači napolje i suvereno se nađe na globalnom muzičkom tržištu kao autentična zvučna ponuda.
Nakon što, recimo, čujete famozni ženski hor Misterija bugarskih glasova na svečanom otvaranju konferencije, kojom prilikom vam se uživo obrati Mariya Gabriel, donedavna potpredsednica bugarske vlade i ministarka spoljnih poslova, a zatim sa ekrana i evropska komesarka za inovacije, istraživanje, kulturu, obrazovanje i mlade – Iliana Ivanova, zaista vam se zavrti u glavi od najvišeg nivoa zvaničnica koje su podržale ovu konferenciju, kao i od iskonskih glasova prekrasno okićenih gospođa, što su bez ikakve sumnje vrhunske ambasadorke prebogate bugarske muzičke baštine ma gde u svetu.
Koncertom hora Misterija bugarskih glasova pod upravom izuzetne Dore Hristove, bio je očigledno fasciniran i slavni američki rok novinar David Fricke. Da, tu se našla i ova gromadna žurnalistička pojava, sada sedamdesetogodišnjak, viši urednik u muzičkom časopisu Rolling Stone, voditelj na Sirius XM Radiju, autor koji je napravio onaj čuveni poslednji veliki intervju sa Kurtom Cobainom 1994, a pre i posle toga napisao briljantne tekstove kako za muzičke magazine, tako i za korice albuma bendova poput Moby Grape, Led Zeppelin, Hüsker Dü, The Velvet Underground, Metallica, AC/DC, Ramones, Violent Femmes... David Fricke bio je učesnik ovogodišnje konferencije SoAlive i učinio da nam se zavrti u glavi od plemenitog prisustva jedne istinske legende.
I mi smo imali svoje nastupe na Muzičkoj konferenciji SoAlive – Dragan Ambrozić bio je moderator tribine Balkan Beat (Outside the Box): Transformisanje koncertne muzičke scene u Jugoistočnoj Evropi, sa temom budućnosti umrežavanja u ovoj oblasti na Balkanu, a zatim i učesnik panela Money Matters in Live Music: Who’s Cashing In?. Bilo je poučno i usput veoma zabavno slušati iskusne koncertne agente iz različitih delova Evrope, pokretače muzičkih festivala i konferencija, kao i ambiciozne novinare, kako spretno žongliraju ovim temama, uvlačeći auditorijum u veoma strastven uzajamni dijalog.
Koliko je SoAlive skup sa značajnim ciljevima, pokazuje i činjenica da se na njemu moglo sresti i mnoštvo delegata iz delova sveta koji nipošto nisu Bugarskoj u komšiluku: od Kanade, preko Velike Britanije, Nemačke ili Italije, do Japana. Neke od njih viđamo i drugde po konferencijama – ali to samo znači da je Bugarska već „ušla u tokove“ te polako postaje posećena destinacija uglednih zvučnih arbitara, na kojoj se može u miru i spokoju raspravljati o poslovnim porblemima koji nas sve tište. U večernjem festivalskom delu, našu zemlju su u raznim klubovima diljem Sofije predstavljali Rouzi, Jymenik i Kal, zabavljajući ovu šarenoliku publiku, znatiželjnu da vidi čega sve to ima na Balkanu.
Među nekoliko desetina sastava, uglavnom iz Istočne i Centralne Evrope, istakao se originalnošću bugarski KAKE?, čija bi sofisticirana post-punk-funk svirka sa dodatnom dozom humora, mogla biti uspešna bilo gde u svetu – među članovima otkrivamo mladog gospodina Tabakova, čiji je dobropoznati otac Emil devedesetih godina dirigovao našom Beogradskom filharmonijom!
Bilo je još mnogo susreta, koncerata, neformalnih razgovora u Nacionalnoj palati kulture (inače, jednom od najvećih multifunkcionalnih konferencijskih centara na svetu!) i gde god da smo se zaputili. Dragi ljudi starije generacije radije pokušavaju da sa vama zapodenu razgovor na mešavini bugarskog i srpskog jezika – koji su prilično slični pritom – nego na „tuđem“ engleskom. Mladi se prirodno služe engleskim, ali često se umeša i malo francuskog. Dobri đaci nekadašnjhih kvalitetnih socijalističkih škola, neretko obrazovani u svetu, pokazuju svu raskoš svog poliglotskog bića, slušajući izvrsnu muziku ma gde da smo se zatekli.
Tako nam vlasnica hvaljenog Pastorant restorana sa najfinijom italijanskom hranom, rado preporučuje poljskog kompozitora po imenu Abel Korzeniowski, čiju muziku sa zadovoljstvom otkrivamo uz večeru. U lobiju hotela uživa se u psihodeličnom soulu, na potezu od senzualnih disko čitanja, pa sve do Black Pumas. Zvuci koji dopiru iz frizerskih i tattoo salona, malih starinarnica, mirisnih pekara i živopisnih kafića, odišu zbilja elegantnim ukusom. Neko u Solunskoj ulici, gde je smešten naš hotel vežba čelo, malo dalje čini nam se kako čujemo i klavir.
A sva ona predivna zdanja pokraj kojih smo prolazili – prastare crkve, zgrada Parlamenta, džamija, pijaca – svedoče o neprolaznoj monumentalnosti ovog grada na raskršću svetova, što spokojno motri na vekove i brojne prolaznike u svom životu, zaokupljen svojim dubokim mislima, raskošan i pun nevidljivih damara. Čine ga lepi parkovi, oštar planinski vazduh, čiste ulice i susretljivost u svakom detalju. Veliki deo Balkana takođe je svojevrsna raskrsnica između svetova, a na njima se susreću najrazličitiji ljudi i nikad nije dosadno – umete li samo malo da posmatrate. Iz Sofije smo se zato vratili sa mudrošću, kojom nas je drage volje podučila.
Bonus video: Ustalasao je Ameriku tvrdnjom da su Bitlsi popularniji od Isusa