Mislim da je površno vezivati Nurudina samo za nedemokratska društva kao što je osmanlijsko ili komunistiško. On je čovek kome je uskraćena nasušna ideja društvenog reda. Mogao je živeti na američkom Jugu ili u Trampovoj Americi, poručio pisac Vladimir Pištalo "obraćajući" se Meši Selimoviću (1910-1982)

Pištalu je danas na Kosančićevom vencu, na mestu srušene Narodne biblioteke, uručena nagrada „Meša Selimović“ za knjigu eseja „Značenje džokera“ (Agora).

Pištalo je primajući nagradu naveo da kritizeri velikanima uvek nešto zamere, ali „najmanje Meši Selimoviću“.

– Drago mi je što što sam dobio nagradu nazvanu po tako voljenom piscu. On se žalio da ga savremenici nisu razmazili darom prijateljstva. To je posthumno ispravljeno. Zahvaljujući se članovima žirija, osećam da se zahvaljujem i onom čije ime nagrada nosi – rekao je Pištalo, a potom se obratio velikom Meši.

Taj deo njegovog obraćanja prenosimo u celosti:

Dragi Meša, verovali ste da je najlepša u životu želja. Verovali ste da u Bosni ismevaju plemenita dela, a da ih pamte kroz mnoga pokolenja. Želeli ste spas i mir svima izgubljenim u ovom velikom ćutanju između neba i zemlje.

Ne mogu zaboraviti sliku sveta predstavljenu u vašoj „Tvrđavi“. Sećam se vaših tešanjskih rudara koji su pijanstvu sebi rezali žile na nogama. Sećam se kako ste mokri i blatnjavi prešli iz jedne kuće u drugu i došli kod Danke. Sećam se vašeg Šehage koji umirući u nestvarnoj lepoti Venecije, niže imena mesta iz rodnoga kraja: Zloselo, Crni Vir, Blatište, Glogovac, Paljevina, Gladuš, Vukovije, Trnjak, Kukavice, Zmijanje. Sećam se kako sam u vašem stanu za televiziju jednom govorio o vama. Naravno sećam se vašeg Ahmeda Nurudina. Ahmed Nurudin je živeo u nečujnosti koraka što umiru u prostirci. On je po svojoj prirodi morao da stvara red, kao što sam kaže, da se ne bi izbezumio.

„Ne voliš red?“, pitao je sa čuđenjem svog prijatelja Hasana. „Ne volim“, odgovarao je Hasan. Hasan bi želeo da uvede red među ljude, ali tako da ih ne uništi. Sa svojom velikodušnošću, on predstavlja džokera u nemilosrdnom svetu vašeg romana. Za razliku od Hasana, Nurudin nije mogao da red zameni ljubavlju. Nurudin je bio veoma uman čovek, ali mu se mogla uputiti reči svetog Pavla: „Ako ljudske i anđeoske jezike govorim, a nemam ljubavi, onda sam kao mjed koja ječi ili praporac koji zveči?“.

Vaš „Derviš i smrt“, nije orjentalistički već egzistencijalistički roman. Prirodno ga je svrstati sa „Strancem“, „Mučninom“ ili „Ženom među Dinama“. Mislim da je površno vezivati Nurudina samo za nedemokratska društva kao što je osmanlijsko ili komunistiško. On je čovek kome je uskraćena nasušna ideja društvenog reda. Mogao je živeti na američkom Jugu ili u Trampovoj Americi. Radi se o ličnosti koja je uvidela nesnošljivost ne tuđeg sveta – to je uvek lako – nego svog! Nurudin je balkanski Hamlet i Jozef K. On je konkretna ilustracija Kafkine apstraktne ideje ulaska u Zakon.

„Muftija nije tu. / Kuda je otišao? / Ne znam!/ Ko zna? /Ne znam!“

Ono što je kod Kafke apstraktni ulazak u Zakon, kod vas je živopisnije i jasnije.  Nurudin je hteo da uđe tamo gde su mu ubili brata. Možda bi bilo bolje da nije. On je bio slobodan kad je bio van sistema. Kad se pobunio i pobedio, postao je deo sistema. Ispostavilo se da je to manje više isti red.

U pogledu tog društvenog reda, vi ste se razilazili sa Ivom Andrićem. Andrić je smatrao da pisac ne treba nikako da se angažuje, nego da piše svoja dela. Vi ste mislili da pisac mora da reaguje na sve stvari oko sebe u vremenu u kojem živi. Na čuvenu misao „u ćutanju je sigurnost“ vaš Hasan je odgovorio da je govor divna ludost koja čini čudo. Ljudi su mu postali bliži zbog govora.

„Uvjek treba pokušati. Pitaćeš me zašto?“, pitao je on retorički i odgovorio: „Nizašto!“.

Dragi Meša, kad god se setim vas i Andrića, pomislim na letenje. Posle „Derviša i smrti“, Andrić je rekao: „Meša je sad visoko poletio!“ Vi ste pisali da svi  mi zajedno mnogo dugujemo Andriću za lepotu i značaj njegova dela, jer nas je povuklo naviše. Mirno, pedantno navođenje detalja kod Andrića je zavođenje tragova da bi se odlučio na ono što najbolje radi – na iskliznuće, za skok, zalet u neobično. I, eto, opet se nalazimo u letu. Kao kobac, Andrić bi odjednom prestao da mirno kruži oko neke mete što ju je njegovo oko fiksiralo i gotovo demonijačnom snagom umetničke sugestije sručio se na cilj.

Sve se opet završi hipnotičnim kruženjem.

Tako je jedan metafizicki pisac pisao o drugom.

Hvala.

Malo je boljeg napisano o Andriću.

Čudim se kako su takvi samozatajni mudraci kao što ste vi i Andrić stasali i odbranili se među brbljivcima i galamdžijama. Nakon što je pročitao „Sunce ovog dana“, knjigu koju sam posvetio Andriću, pesnik iz Tuzle mi je rekao: „Do sad sam voleo Mešu, a poštovao Andrića. Sada ih volim obojicu“.

Hvala vam što ste tu ljubav pobudili.

Hvala vam što ste označili visoku crtu do koje se može ići.