0
Postoje događaji koji vraćaju poverenje u važnost prisustva visoke umetnosti u životu jednog društva. Koncert pijanistkinje Nade Kolundžije, u Svečanoj sali Skupštine grada, sa izabranim delima savremenih kompozitora na repertoaru, bez ikakve sumnje spada u njih.
Život je čudna stvar. O umetnosti da i ne govorimo. Kada se život i umetnost srode u tolikoj meri da srastu jedno sa drugim, onda pričamo o izuzetnom stvaralačkom kvalitetu. Pijanistkinja Nada Kolundžija godinama već prinosi na žrtvenik umetnosti sebe samu. Njena vera u dobrotu muzike i plemenitu snagu isceljenja sveta putem medijuma kakav je instrument klavir – zaista nas čini posramljenim pred svim onim proizvođaštvom koncertnih događaja u šta se danas pretvorila vodeća ideja o kulturi. Da li ovu ženu neko pita za savet i smernicu kuda predstavljanje muzike i kriterijum o tome šta je prava umetnost treba da se zapute? Ili, gde je mesto zaista vrednoj muzici sada i ovde? Verovatno ne. A, trebalo bi.
Nastup Nade Kolundžije u Svečanoj sali Skupštine grada, u okviru mnogoočekivanog, višemedijskog projekta „Moj prijatelj klavir“, probudio je uzdanje svih istinskih poklonika muzike da su čuda i dalje moguća. Obratite pažnju na to kako autentične ličnosti poput Nade, od onog ’čudnog’ života i umetnosti s početka teksta, momentalno načine jedan ’čudesan’ entitet. Bio je ovo treptaj naše jedine nade (Nade!) za budućnost nove klasične muzike.
Bila sam privilegovana da budem studentkinja profesorke Nade Kolundžije na Muzičkoj akademiji u Beogradu tokom osamdesetih godina prošlog veka. Šta da vam kažem, još uvek je našim ušima tutnjao „novi talas“, svi stanovnici gradova, pa i ovog pre svih naravno, u jednoj nekadašnjoj, sada zaboravljenoj zemlji po imenu Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, izgledali su, ponašali se i živeli život superstarova umetnosti. Likovne galerije su vas u prolazu usisavale u sebe, hodajući ulicama izgledalo vam je da kroz otvorene prozore i sa svih balkona dopiru isključivo zvuci klasične muzike i opasnog rokenrola, ljudi su bili toliko doterani kao da je upravo u toku snimanje nekog filma u centru Londona, Njujorka ili Rima. I, u sred svega toga, Nada Kolundžija blistala je kao jasno vidljiv dragulj. Nama, studentima klavira, ona je bila nedvosmisleni putokaz ka budućnosti zvuka, obožavali smo njenu veru u ono čime smo se zajednički bavili, uz nju smo stekli imunitet za sva obesmišljavanja muzike koja su u narednim decenijama usledila.
E sad, oprostite na ovom sentimentalnom putovanju u prošlost. Jer, Nada Kolundžija ostala je i nakon sveg tog vremena netaknuto blago naše kulture i umetnosti klavirskog zvuka. Njena dejstva nisu posustala, jer je ovde reč o izvornoj ličnosti dabome, koja se i u manje i u više izazovnim vremenima držala isključivo sebe. Samo ova činjenica vredi kao najbolja pouka za kormilarenje sopstvenim životom. Budi svoj i ne računaj ni na koga i ni na šta, sem na lično tvojih ruku delo. Brutalno tačno!
Da Nada Kolundžija svakim svojim koncertom stvori događaj i prodre u apsolutno čudo postanja zvuka, govori i nastup od par dana pre. Sačinivši besprekornu listu relevantnih ostvarenja iz 21. veka, Nada nas je u Svečanoj sali Skupštine grada zasula pre svega svojim talentom i fantazijom tumačenja. Ako je dodata elektronika tu i tamo posustala i zakašljala se – ne mari ništa. Ona je ionako bila samo prateći i ne toliko presudno važan dekor ovog upečatljivog umetničkog zbivanja. Velika dela govore sama za sebe. A tek veliki tumači! Uzbudljive, izabrane kompozicije, same po sebi, u Nadinom superiornom i nadahnutom otkrivanju i stvaranju iznova – takoreći iz atoma njihove čiste supstance – popunile su prostor tonovima i slikama, čak i ako ti prizori nisu uopšte emitovani na zvaničnom ekranu.
Ali, ima zato jedan ekran u našoj glavi, naročito kod onih koji u njoj često borave. Tako je „Uputstvo za čišćenje“ Majke Nas u ovoj interpretaciji jednostavno nadraslo stvarnost i pretvorilo se u mini-dramski virtuozni ornament. Hvatajući grozdove zvuka tkaninom za brisanje klavijature, Nada Kolundžija izvela je čitav jedan impresivan igrokaz na temu higijene, ali pre svega na temu podstaknutosti da ispitaš svoje sviračke moći i u situaciji kada zapravo direktno ne dotičeš prstima dirke. Treperave vibracije naredne kompozicije „Minđuša“ Džulije Volf, raširile su odmah potom svoje hipnotičke čari na čitavu dvoranu, gotovo dotičući one mistične retke Silvije Plat o ponositosti pesme. Dirljiva osećajnost „Aforizma 2“ Simeona ten Holta, ulila se u delo „Good Bach“ Jasne Veličković, izmestivši istog časa celu savremenu predstavu o muzici velikog Johana Sebastijana Baha u prostor nenadmašne slobode, koji je – paradoksalno! – verovatno mnogo verodostojniji ambijent nego sve ono čemu nas od malena uče kao o jedinom tačnom sviranju ovog baroknog majstora.
I, znate šta, u onom deliću vašeg duha, neukvarenom propagandom školskog sistema, ovaj Bah vam je bio prisniji i razumljiviji nego išta. „Vrtoglavica“ Žozefa Nikole Pankrasa Rojea, uz elektronske infra-potrese Ane Gnjatović, raspalila je pak čula do daske, smestivši doživljaj negde između tumultuoznih Vivaldijevih koncerata za flautu i uznemiravajuće čulnosti Hičkokovog istoimenog ostvarenja. Moderan i prastari život stopili su se ovde u jedno, prouzrokujući bliski susret sa različitim dobima kolektivne memorije.
Svakako najemotivnije tačke večeri bile su „Duet bez tebe“ za 4 ruke Miloša Raičkovića, u Nadinom aranžmanu za solo pijanistu, kao i „Indigo kodovi“ Aleksandre Vrebalov, uz prikazan video-rad Dinke Pinjon. Raičkovićev „Duet“, sa svojim turobnim odjecima Šubertovih klasika, preobratio se tako namah u asketski srezan zvučni iskaz Dalekog Istoka, gde klavir poprima boje nekih nepoznatih zvučnih oruđa što nam se bestelesno primiču iz velike udaljenosti.
Ali, „Indigo kodovi“ Aleksandre Vrebalov grabe halucinantnost trenutka delikatnim mrežama Nadinih prstiju, kao da hvataju leptirove rasute po nekom metafizičkom predelu mašte. Ovde je zanatska i imaginativna nadmoć pijanistkinje Nade Kolundžije sasvim neporeciva. Zaista ostajete zadivljeni pred superiornošću muskulature ovog tela, kao i pred njegovom atletskom transcendencijom, što gipko prekoračuje zone uobičajenih saznanja ka svemu što nam, praktično svakodnevno, izmiče na ovom svetu.
Jakob TV i njegov „Zvuk (Muzika)“ sa očaravajućim likom i rečima Džona Kejdža na ekranu, Floran Žis i njegova „Sirota Mardži“, te Gejlan Braun sa „Kućom u sredini“ – poslednje dve kompozicije uz video podršku iz Prelingerove filmske arhive iz 1950-ih – doprinose i sa svoje strane toj varljivosti percepcije, vremena i prostora podjednako. Kao da su karte naših koordinata promešane na jedan neočekivan način, i mi više u dvorani u kojoj svira Nada Kolundžije ne znamo – niti nas je, štaviše, briga! – koja je godina, koliko je sati, koji je danas dan i gde smo, dođavola, uopšte!
I tako, jedno je nakon svega jasno – u konceptualnu umetničku ideju Nade Kolundžije upadaju svi događaji koji se odigravaju na koncertu u isti mah, i oni namerni i oni slučajni. Odnosno – posebno oni slučajni, koji celom konceptu dodaju svoju iznenađujuću životnost, izmeštajući srećno ovaj nastup izvan nepregledne serije predvidljivih koncertnih zbivanja, da ga pretvore u događanje života samog. Koliko su samo puta reči „život“, „umetnost“, „čudo“ i „događaj“ upotrebljene u ovom tekstu – ni broja im se ne zna. E pa, vidite – to nije slučajno. Naša oduševljavajuće brojna porodica obožavalaca iz Svečane sale Skupštine grada, zna ovo sasvim dobro.
Bonus video: Koncert Zubina Mehte na Kolarcu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare