0
Klasika može biti i zabavna, zar ne? U smislu nečeg što vam apsolutno drži pažnju sve vreme i uporno tera da lupkate nogom, njišete glavom i telom u ritmu. Klasična muzika zapravo je rokenrol pre rokenrola.
Beogradska filharmonija
Na dobrom putu
BEČ
Dirigent: Gabrijel Felc
Solista: Andrej Korobejnikov, klavir
Koncertmajstor: Miroslav Pavlović
Klasika je mnogo finija od puke zabave za mase, naravno, ali svejedno predstavlja zvuk pun života, koji direktno zahvata u realnost, komentariše aktuelne događaje, sa dostojanstvom nosi svoje srce na rukavu, buntovnički je raspoložen, neretko krši pravila. Svakako da je i onomad, kao i sada, bilo ljigavih pop pesmičuljaka, ulagivanja moćnicima, dopadljive konfekcije, beskrajno praznog hoda. Ali, prava muzika, u svim vremenima, bila je i ostala – realna stvar, nepobitna činjenica, komad verodostojnosti od žeženog zlata.
Na neki čudan način i iz potpuno nepoznatih razloga, klasična muzika u najnovije doba predstavlja se isključivo kao visokoparna poštapalica za uzdizanje samodopadnosti takozvane elite društva. Nemamo pojma zašto se ta nakazna transformacija dogodila, kada su i kako imobilisane one autentične, subverzivne snage. Ali, to je neka sasvim druga tema, jer… istina je uvek i svugde trn u oku vlastodržaca, a klasika koja iole nešto znači uopšte nije izuzetak.
U često citiranom pasusu iz Balzakove priče „Gambara“, nailazimo na sledeći dijalog:
„Betoven je prevaziđen novom školom“, reče prezrivo kompozitor romansi.
„Još nije ni shvaćen“, reče grof, „pa kako bi mogao biti prevaziđen?“.
Na svu sreću, Ludvig van je Beogradskoj filharmoniji kao dobar dan! Pod palicom maestra Gabrijela Felca on postaje ono što zaista jeste: razobručeni fantom slobode, monumentalni zafrkant, enfant terrible svake lažne kosmogonije, vasionski plesač i poigravač muzikom, ritmom, harmonijama, emocijama…
Ali, da krenemo od početka.
Uvodni Mocart zaista nas je ozario. Taj svedeni sastav Filharmoničara na sceni, što se uzajamno susretljivo predaju jednom višem činu srećne interpretativne odvažnosti u Simfoniji br. 29 u A-duru, momentalno je razvejao sve sumnje u vezi s tim da li je vredelo doći pešice, možda i kilometrima po jakoj kiši, u Veliku dvoranu Kolarčeve zadužbine ovom prilikom. Sâmo ovo delo po sebi, imalo je vrednost praiskonske vatre, večnog razloga zašto se baviti umetnošću. Bilo je dirljivo slušati finese svih tih nizova dijaloga, zdušnog poniranja u suštinu tona, smelih kombinacije boja, glavne radnje kobajagi u sasvim drugom planu. Jer, kod Volfganga Amadeusa svaka radnja i plan su glavni, elegantni, a u isti mah prevratnički, zagledani daleko u budućnost. Ko god kaže da je Mocart tek samo sladak – kleveće i laže.
Alban Berg sa svoja Tri komada za orkestar op. 6 bio je centralna poslastica večeri. Gotovo da je nemoguće predstaviti bogatstvo mašte i njenog zvučnog otelotvorenja u gustom, intenzivnom i energičnom prepadu na vaša čula, koji je Berg impresivno zamislio, a Beogradska filharmonija do tančina sprovela u delo. Zanosni vrtlozi zvuka, znalački oblikovani umećem maestra Felca, kao da najavljuju užase Prvog svetskog rata, naslućuju ono neznano buduće u preživljavanju svakog pojedinca, oblikuju psihološka stanja korpusom orkestra kao plastelinom u rukama kakvog vrhunskog arhitekte nemogućeg. Od ove muzike zazeblo je vaše srce, a razum se divio idejama i stvaralačkoj moći velikog Albana Berga. Bez sumnje, retka prilika da se publika suoči sa muzikom stvarnijom od stvarnosti, koja će tek uslediti.
I, konačno, ono što je publika radosno iščekivala sve vreme – Betovenov „Carski“ Koncert za klavir i orkestar br. 5 u Es-duru op. 73. Hm, solista Andrej Korobejnikov isprva nam je delovao kao tipični „razbijač“ kod kog je sve na mestu, jasno zacrtano i bez dileme. Ali, kako je koncert odmicao, pijanista je bivao sve rafiniraniji, u sve većoj meri pod direktnim dejstvom genija Ludviga vana, sve prijemčiviji za njegovu beskompromisnu uzbudljivost, onaj supstancijalni zamah ka nečemu preko svih čulnih granica – a zadivljujućem, vanredno oštroumnom intelektualnom i moralnom fenomenu, egzaltiranom umetničkom primeru božanske oštrice kreacije.
Korobejnikov možda i nije najveći tumač ovog dela, pa ipak njegova odlučnost da nakon onolikog predavanja Koncertu br. 5, svim srcem i celokupnim telesnim snagama, na bis još izvede Betovenovih kompleksnih Šest varijacije op. 76 u De-duru – dovoljno svedoči o njegovoj sasvim betovenovskoj spremnosti na interpretativnu pogibelj. A mi, dabome, obožavamo ovakve sviračke hazardere, zar ne? Živeo!
Bonus video: Klavir koji svira
