Dokle sežu Evropa i njena kultura, po vašem mišljenju? I, kome zapravo pripada klasična muzika, kakvu danas znamo? Postoje li regije iz kojih dolaze interpretatori koji na nju imaju više prava od onih drugih, jer je navodno nose u svojoj DNK? Ili, ipak ne? Na sva ova pitanja bez sumnje treba odgovoriti, kada je reč o pijanisti po imenu Fazil Saj.
Rođen u Ankari i bazično školovan u Turskoj od strane vrlo decentnih profesora – nekadašnjih pariskih studenata Mithata Fenmena i Kamurana Gündemira – ovaj pijanistički mislilac nametnuo se za kratko vreme kao jedan od najoriginalnijih glasova klasične muzike u XX i, kao što vidimo, i u XXI veku. Relativno čest gost Beograda od 2009, svaki put iluminirao nas je zrakom sasvim izuzetnog klavirskog promišljanja u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine.
Na svu sreću, Fazil Saj uopšte ne mora da se podvrgava gorepomenutim sitničavim geo-genetskim analizama. Čim spusti ruku na klavir, postaje jasno da je reč o umetniku čitavog sveta. Njegova tumačenja, pri tom, i doslovno su to – njegova lična, a izabrani kompozitori definitivno mogu biti blagosloveni ukazanom interpretativnom pažnjom. Nije zato neobično što se radi o višestruko obdarenoj ličnosti, koja je i sama muzički stvaralac: kao autor, Saj svakako bolje razume kolege čiju muziku bira za svoj repertoar, a kao izvođač ionako daje sve od sebe. Rečju, čega god da se lati – rezultat je Fazil Saj! Ali, to „Fazil Saj“ znači i prvoklasni Mocart, Betoven, Šopen, Bah… ili šta god vam padne na um. Jednostavno, harizma ovog slobodoumnog filozofa zvuka opija vas u trenutku. Jer, konačno, valjda i sama reč ’umetnik’ bar malkice ima veze sa pridevom ’slobodouman’. Po Fazilu Saju, između ova dva izraza i inače je postavljen apsolutan i bespogovoran znak jednakosti.
U okviru „Steinway & Sons“ koncertne sezone, na Kolarcu smo se, međutim, susreli sa jednim novim Fazilom Sajem. Čežnjivim, radosnim, opuštenijim nego ikad, ekskluzivnim superstarom i te kako, a opet histrionski podstaknutim da nam prinese i poslednji komadić svog istrgnutog srca kao ličnu muzičku žrtvu. Uobičajeno bi takav prizor krvavog grudnog koša na sceni izazvao uznemirenje, namreškane noseve i nelagodno zgražavanje.
Ali, hej, Fazil Saj nije makar ko! Ovaj istočnjački plemić klavira, možda na momente deluje kao duh palog pijanističkog heroja, koji žudi da premosti različita stanja materije ne bi li sa nama slušaocima uspostavio telepatski intenzivan protok ideja, ali ovde govorimo o junaštvu koje se stalno iznova podiže iz pepela. Njegov dugoočekivani ponovni dolazak u Beograd preokrenuo je tako i onaj prvobitno najavljen program naglavačke, a ne samo pojam interpretacije u svom sopstvenom viđenju: umesto Betovena i Saja dobili smo – Fazila Saja! Kupren, Debisi, Ravel i Sati, samo su francuski odblesci njegovog interpretativnog genija. Možda prejaka reč, ali sigurno ne ubija. Oni koji su prisustvovali nastupu na Kolarcu, mogli bi da se zakunu u to.
Vaganje nevidljivih zvučnih težina na terazijama dlanova, odigrava se u slučaju Fazila Saja kroz promicanje pramičaka tonova između prstiju, što cure direktno u klavijaturu, ostavljajući bestežinski trag mastilom svoje nenadmašne kaligrafije. Nadalje, bisage pune zlatnog muzičkog praha, koji se naizgled u bescenje rasipa sa Sajeve scene unaokolo, pravi od uvodnih Kuprenovih komada začudne dine smisla nalik iznenađujućem nizu babuški: jedno zrnce ideje omotava se mirijadama novih zrnaca na putu kroz tok koncertne večeri. Lavina ili tek klupče Arijadninog konca, oparana tkanina neke basnoslovne Šeherezadine priče ili naprotiv baš napor da se bez reči – samo glasom instrumenta – ispripoveda ono neuhvatljivo, ali neobično važno – uzdižu ovog ljupkog Kuprena do pravog spomenika ljudskom htenju. Fantazija je neupitna, prsti žubore i šušte, Saj strastveno hvata tonove po vazduhu kao dete leptirove svojom mrežom.
Stvar postaje ozbiljna kad se Fazil Saj prihvati Debisijeve „Bergamske svite“. Bruseći kristale oblika u zvuku na naše oči, kao kada Isak Njutn iscrtava čudesne dijagrame svojim šestarom na poznatoj monotipiji Vilijama Blejka, Fazil Saj iznova sa nama otkriva Debisija – svog Debisija! – mimo svega onoga što smo mislili da o velikom kompozitoru već znamo. Njegov prvi profesor Mithat Fenmen preneo mu je dabome onaj primordijalni francuski touché, ali je Saj uradio sve ostalo: drugim rečima, izmaštao mesečinu, kišu, odblesak vatre, vetar. Ne možete pred ovom interpretacijom a da se ne setite Granta Harta i njegovih besmrtnih stihova: „You’re the reflection of the moon on the water / But you’re not the moon / You are the scent of the sea on the night wind / But you’re not the sea / You are the shadows from the light of a fire / But you’re not the light / You are the sound of the rain on the dry earth / But you’re not the rain“. Spiritualno čaranje Fazila Saja i pank mistika Hüsker Dü, kao da su se slile na ovom mestu u jedan toliko drevan, a tako moderan uvid.
Ali, sačekajte malo sa oduševljenjem, molim! Jer sledi verovatno najbolji deo večeri sa Ravelovim „Ogledalima“. Fazil Saj sledi putokaze što vode tragom vanrednih zvučnih odsjaja – u njima se zrcali stvarnost pomešana sa snoviđenjima. Dok svira on sve vreme širi ruke i pokazuje nešto njima, kao da na taj način želi da nas lično uputi u svet kompozitora koga nam upravo predstavlja, zagleda se u publiku, poziva nas sebi. Sajeva imaginacija stoga prati tajanstvene smerove i snopiće fotona, čitavo njegovo biće izražava žudnju da se vine u etar i dotakne svoju sopstvenu pijanističku dušu. Sećate se Niko kako peva „I’ll Be Your Mirror“? Možda i Saj misli na isto, čeznuvši da se pretvori u samo Ravelovo ogledalce.
Erik Sati na kraju regularnog dela koncerta dolazi kao metafizički chill out. Njegovi opčinjavajući „Gnossiennes“ komadi br. 1-3 odišu svojevrsnim fatalnim spokojstvom. Oni su čovekov san na javi što treperi po ivicama ambisa. Poov „Đavo perverznosti“ u ovim mitološkim promenadama ima svoj savršeni soundtrack. Plus jedan Saj i jedan Bah na bis. Bili smo u raju, uzneseni serafimskim krilima Sajevog umeća, radosno osvestili u sebi beskrajnu kombinatoriku kakve oživele šahovske table, provezli se grandioznom muzičkom mašinom luksuznih performansi i bar za trenutak pomislili kako je pred nama čista večnost. Moguće da stvarno i jeste.
Bonus video: Filharmoničari se koncertom oprostili od Ivana Tasovca
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare