0
Premijera predstave "Lounli plenet" u Ateljeu 212
Piše: Svetislav Jovanov
Kakva god bila njegova dalja sudbina u bliskoj budućnosti, može se pouzdano tvrditi da je pozorište u Srbiji uspelo da preživi ovo leto. Najveći deo „krivice“ za to snose dramski autori Maja Pelević, Dimitrije Kokanov, Olga Dimitrijević, Tanja Šljivar i Igor Koruga – tekstopisci, autori koncepta i izvođači predstave „Lounli plenet“ („Usamljena planeta“), podnaslovljene kao „turistička tura kroz dis(u)topiju“, a premijerno izvedene 24. jula u „nepozorišnim“ prostorima Ateljea 212. Na situaciju podstaknutu epidemijom koronavirusa – obeleženu kako brojnim restrikcijama društvenog života, tako i medijskim spinovima i represijom vlasti, kao i opštom društvenom histerijom u kojoj se mešaju traume prošlosti, apatija zbog sadašnjosti i strah od budućnost – pomenuta predstava je ponudila autentičan pozorišni odgovor.
Prvi razlog ove autentičnosti je činjenica da su njeni autori uglavnom uspeli da nametnuta ograničenja pretvore u prednosti, a povremeno i u glavne oslonce svoje umetničke strategije. Tako, budući lišeni – zbog ograničenja broja gledalaca i obaveze distance – mogućnosti korišćenja zatvorenog prostora klasične scene, oni svoju povest o našoj zajedničkoj „korona“ svakodnevici realizuju oživljavanjem niza „para-pozorišnih“ prostora. Naime, vodeći malu grupu gledalaca od dvorišne „pjacete“ Ateljea, preko gornjeg i donjeg foajea pozorišta, do završnice na platou ispred glavnog ulaza, izvođači Maja Pelević, Olga Dimitrijević i Dimitrije Kokanov (Tanja Šljivar i Igor Koruga se pojavljuju putem video-snimka) obogaćuju „kolažnu strukturu pet autorskih i izvođačkih glasova“ i svojevrsnom prostornom dramaturgijom. S jedne strane, sučeljavanja teskobe i olakšanja, kao i igre sa distancom između izvođača i gledalaca postaju aktivan sastojak dinamike prezentovanih priča. S druge, pak, kretanje od „tehničke“ unutrašnjosti pozorišta (dvorišna pjaceta), do uličnog platoa (koji pripada istovremeno pozorištu i gradu) ukazuje na dodatnu dimenziju predstave, simbolično putovanje od individue (izvođača, kao i gledaoca) ka svetu, ka drugima. Štaviše, takav prostorni raspored je usaglašen sa preostala dva bitna činioca predstave – tematskom kompozicijom i načinom izvođenja.
Jer, nije nimalo slučajno da „Lounli plenet“ otpočinje pričom Igora Koruge „My corona“: autobiografskim iskazom imunodeficijentnog pacijenta o višestruko traumatičnom iskustvu oboljevanja od „koronavirusa“ (ali i o psihološkim i socijalnim okolnostima tog događaja), koji Olga Dimitrijević predočava na objektivan, gotovo klinički hladan način. Kažem „predočava“, zato što ni ovde, ni u ostalim delovima ove „kolažne strukture pet autorskih i izvođačkih glasova“ nije reč o glumi u bilo kom uobičajenom (pa čak ni „modernom“) smislu. Reč je o upotrebi različitih načina prezentacije, koji takođe služe stvaranju i pojačavanju različitih vidova napetosti. Tako se napetost između sveta individue i društvenog okruženja na efektan način tematizuje u sledećoj etapi predstave, kroz iskaz Dimitrija Kokanova „Tamo (15 minuta distanciranog tela u označenom prostoru)“, koji nam, posredstvom monitora smeštenog u donjem foajeu Ateljea, saopštava Igor Koruga: teza o položajima tela u prostoru kao simbolima odnosa prema svetu zadobija novu dimenziju opštosti kako usled tona propisivanja recepta, tako i usled dodatnog „povlačenja“ prizora u virtuelni prostor.
Dva naredna segmenta predstave, smeštena u prostor gornjeg foajea, proširuju pomenutu napetost na tematskom, žanrovskom i izvođačkom planu. Naime, uključivanje (iako pasivnih) gledalaca u prostor igre i naglašena, ali kontrolisana doza komičke igrivosti Maje Pelević čine da post-apokaliptička intonacija teksta Tanje Šljivar „Ni štapići celera ni zamrznute borovnice nisu učinili da možemo bezbedni zdravi zaklonjeni i siti da ostanemo ovde“ zazvuči kao zlokobni opis već prihvaćene svakodnevice. Rezignirani ton, pak, s kojim Dimitrije Kokanov iznosi pred nas priču „Mehanički psi (ne) mogu da se zaraze“, iskaz Maje Pelević o krahu ljubavnog susreta ljudi svojevoljno preobraženih u kiborge, ne samo što diskretno poentira tezu o neljudskosti savremene civilizacije, već efektno zaokružuje osnovnu tezu (ujedno i drugi razlog njene autentičnosti): „korona“ (ili kovid-19) je samo jedan – i to ne najopasniji – od virusa kojima smo zaraženi.
Ali, kao što je, kako iznose i sami autori u programu predstave, epidemija koronavirusa razotkrila sve protivrečnosti savremenog kapitalizma i potrošački orijentisanog pojedinca, indukujući ili pojačavajući „poziciju apsolutne neizvesnosti“, isto tako je neophodno – kako sama predstava „Lounli plenet“ suptilno i višeznačno sugeriše – da pozorište, ako namerava da preživi, mora da pročita svet i „koronu“ na svoj način; tačnije, da čitav taj konglomerat distance, kontrole i represije propusti kroz svoj „filter“ dodira, slobode i nereda. Otuda se, kao pretposlednji segment predstave, prezentuje deo Kokanovljevog teksta u kojem se (glasom Tanje Šljivar) oglašava pozorišni dekorater, „radnik u kulturi“, „nevidljiv u polju umetnosti“: reč je, iako ne isključivo, o metafori ovdašnjeg pozorišta, paralizovanog između inercije i avanture. A dotle, šta činiti? U završnici predstave „Lounli plenet“, zajedno sa troje autora-izvođača gledaoci izlaze na plato ispred glavnog ulaza u Atelje 212, kako bi saslušali tekst Olge Dimitrijević „Lounli plenet u deset razglednica“ u njihovom zajedničkom izvođenju. Ovakav epilog donosi, osim prostornog, i naglo, skoro vrtoglavo tematsko širenje. Obraćajući se jedni drugima, kao fikcijski glasovi, ali i kao naši (ne)voljni saučesnici, autori nam posredstvom desetak poruka uspevaju dočarati čitavu tematsku paukovu mrežu u kojoj se još batrgamo – od progona migranata do blata „rijalitija“, od zaboravljenih žrtava ratnih zločina, preko podsećanja na izgubljene sentimente, do tragikomičnih teorija zavere. Rečju, čitav ovaj, naš veseli pakao koronavizije. A veoma je lako – pogotovo dok nam izvođači, na samom završetku, nude piće kao znak relaksacije uoči aplauza (ili zvižduka?) – prevideti prisustvo još jednog, nemog ali ne manje znakovitog učesnika završnog prizora: skulpture Zorana Radmilovića kao Oca Ibija, snishodljivo-ironično zanjihane u posprdnom polunaklonu svetu, pozorištu, koroni pogotovo. Podsećanje na „bolju prošlost“, ili najava tragikomične budućnosti – pitanje je sad?