Piše Neda Todorović: Život s koronom u tri čina

Kultura 06. avg. 202016:22 > 10:12
Podeli:
Neda Todorović/Foto:Privatna arhiva

Poznata je Čehovljeva izreka - kad sija sunce i na groblju je veselo. A ovog leta 2020, poštovani Aleksandre Pavloviču, sunce sija li sija a veselosti negde. Samo traumatično osećanje bespomoćnosti, svest da od nas sve manje toga zavisi. Korona nam je suzila, do krajnjih granica smanjila spoljni svet, svodeći ga na sve manje mesta za kretanje i sve manje osoba za druženje. Shvatam da zapravo živim u unutrašnjem prostoru, u skloništu, u kome je sve manje onoga što vidim, a sve više je onoga šta osećam. Menja se i koreografija intimnosti, pa je svaki kontakt na odstojanju. Bez doditra, molim. Don’t touch me. Ne, nemoj mi prići.

U doba korone nastaje sasvim novi bonton, svaki kontakt se pomno ispituje, mesto dodira nas peče narednih četrnaest dana, dok god postoji mogućnost da nije bio bezbedan. Ova nova iskustva još nemaju prava imena. Sporo spoznajemo ovu, drugu stvarnost koja toliko liči na fikciju. Svi oko mene suočeni su sa pitanjima kako se izboriti sa svim tim ograničenjima u okruženju u kome ništa više nije isto. Znam da ništa ne znam.

Uočavam tri faze života s koronom. Kao s neprijateljem, s okupatorom, s gubitkom slobode. U prvoj fazi, početkom 2020. godine, kruna je bila tamo negde daleko, nešto što se događa nekom drugom, a ne meni. Smenjivala su se osećanja odbijanja realnosti i neverice, bili smo potpuno nesvesni činjenica. U drugoj fazi smo se postepeno, nevoljno, prilagođavali na nepoznato, nemoguće i nepojmljivo. Još smo imali nadu da će sve to brzo proći i da ćemo se brzo vratiti na staro. U trećoj, aktuelnoj fazi, učimo da živimo s koronom, da je prihvatamo, da joj se prilagodimo. Znamo da će trajati, da će nastati nova stvarnost koju obeležava borba svakog od nas da se pronađe sopstveni smisao. Za šta se sada uhvatiti?

U onom odličnom videu UNICEF-a čovek bez maske na licu hvata se za metalnu šipku na tramvajskoj stanici. Male korone, kao crveni đavolci, ostaju mu na dlanu koji on prinosi ustima u koja one radosno uskaču. Čovek kija, prenosi ih osobi do sebe sa maskom spuštenom na vrat. Pored njih prolazi žena s detetom u naručju. I majka i dete imaju maske gde treba. Drugi čovek kašlje, a male korone se padobranima spuštaju na maske majke i deteta. Pokušavaju da im uđu u nos i usta, maske im to ne dozvoljavaju. Majka kod kuće skida maske, pere ruke sebi i detetu, otkuvava maske na kojima su korone i odlaže ih. Naravoučenije: stavljaj masku, peri ruke, drži odstojanje. Majka i dete pobeđuju koronu, na glavi su im krune. Carice. A mejlom mi stiže tekst: „Ovo je tek prvi talas kiše. Ne smemo se opustiti ako se pojavi sunce jer sledi nam drugi talas kiše koji će biti kritičan. Posle toga možda i treći. Budimo odgovorni. Nosimo kišobrane i kad nema kiše“.

Sada vidim zašto se kaže da su nam knjige najbolji prijatelji. Zarazne su, ali benigno. Raste moj kućni krivi toranj od knjiga, pored kreveta. One koje govore o pobedi čoveka nad nepobedivim okolnostima u nacističkim logorima smrti deluju mi sada podsticajno. Dva dana ne mogu da ispustim iz ruku autobiografiju Idit Iger pod naslovom „Izbor“, sa podnaslovom „Čak i u paklu može da procveta nada“. Idit je pred Jozefom Mengeleom igrala za svoj život. Knjiga Viktora Frankla „Kako pronaći smisao života“ pomaže Igerovoj, decenijama kasnije, da se izbori sa nemanima Aušvica iz koga je sa sestrom izašla, bez majke i oca: „Čoveku se može sve oduzeti, osim poslednja od ljudskih sloboda, a to je da izabere stav u bilo kojim okolnostima, da izabere svoj sopstveni način“, citira Igerova Frankla dodajući da je „svaki trenutak izbor. Bez obzira na to koliko je naše iskustvo frustrirajuće, dosadno, ograničavajuće, bolno ili pritiskujuće, mi uvek možemo da odaberemo kako da odgovorimo…To razumevanje će promeniti moj život“.

Ne odnose se ove mudrosti samo na trenutnu borbu s virusom, važe za svaku naizgled nerešivu situaciiju.

Juče je formiran novi srpski parlament. Čini ga zaslužni creme de la creme stranaka na vlasti: nečiji sinovi i nečiji unuci, neke pevačice, voditelji kopi-pejst emisija, prekaljeni članovi rijaliti programa… Stiže mi nečija SMS poruka: „Gledam ko je sve ušao u Skupštinu pa se pitam jel’ ostao neko za Zadrugu?“ U te osobe sa stepenica parlementa u previsokim štiklama i jakom šminkom, s rajsferšlusima na leđima, trebalo bi da polažemo sve naše nade u bolju budućnost, u napredak!

„Vreme ne leči. Leči ono što činiš s vremenom“, naučila je tokom mučnog ličnog razvoja psihološkinja Idit Iger. A meni je ta autorka ponovo potvrdila da nema oslanjanja na druge. Jer, kako kaže, „samo ja mogu da uradim to što mogu da uradim na način na koji to mogu da uradim“. I da, i kad nemamo kontrolu nad trenutnom situacijom, u njoj ćemo steći iskustvo kako ćemo živeti posle, kad sve prođe.

Komentari

Vaš komentar