Koronin smrtonosni obruč sve se više steže oko Srbije, izveštavaju ovdašnji mediji. Porast broja obolelih, juče već preko tri stotine, najznačajnija je dnevna informacija, a pretnje iz Kriznog štaba da - ''mladi najviše obolevaju, a slomiće se na starima'' - suočavaju nas sa činjenicom da živimo u jednoj vrsti Zavoda za nagađanje, kako glasi naslov knjige Dženi Ofil koju, gle čuda, upravo čitam.

Na tu svakodnevnu igru sa mogućim skorim smrtnim ishodom gotovo da smo se za proteklih devet meseci 2020. navikli. Oguglali smo. Da, da i to je moguće. Možda mi se zato svakodnevne, grozničave spekulacije javnosti o potencijalnim članovima nove vlade koje traju preko tri meseca, jer toliko smo temeljni, čine besmislenim koliko i jalovi dijalozi Vladimira i Estragona u Beketovoj drami Čekajući Godoa: “Kad u nadi vreme traćiš, od nje i boluješ!“. Ili: “ Eto šta ti je čovek – krivi cipelu, a greška mu u nozi!“

Cela Srbija liči na Zavod za nagađanje – nagađamo o neizvesnosti koja je potpunio izvesna.

Jedini poznat podatak koji je u javnost isplivao je – da će u novoj vladi biti 50 odsto žena! U normalnijim vremenima to bi stvarno bilo epohalno dostignuće. U eri korone, prolaze mi kroz glavu potencijalne, već viđene kandidatkinje. A onda, dobijam SMS sa sledećom slikom i tekstom: na klupi neke besprekorno čiste metro stanice sedi nasmešena sredovečna žena u pantalonama, duksu i perjanoj jakni. U ruci, na salveti drži sendvič, njen očigledno uobičajeni obrok s nogu. Ništa tu ne bi bilo neobično da putnica nije Ilva Johanson (56), trenutno komesarka za unutrašnje poslove Evropske unije, ranije švedska ministraka obrazovanja, zatim socijalnog stranja i zdravstvene zaštite i najzad zapošljavanja. Smatraju je jednom od najboljih ministraki koja s razlogom traje i napreduje. “Ja sam samo radnik“ – kaže gospođa Johanson, koja je završila jedan od najstarijih univerziteta u Švedskoj, Lund, a potom magistrirala u Stokholmu. Bila je udata, ima decu.
Zašto li mi svi šalju baš taj SMS?

I, gde su joj, pobogu, šanel kostimi, erme marame, viton torbe, teška scenska šminka, veštačke trepavice, lobutin cipele sa platformama i vrtoglavo visokim štiklama, prirodno krzno, tifani nakit, perje? Uobičajeni stajling na koji smo navikli. Gde joj je automobil sa zatamnjenim staklima i trepćućim svetlima, šofer, obezbeđenje, osoba za PR, sekretarica, gde joj je svita? Dekor, bez koga je funkcija gospođe ministarke potpuno nezamisliva. Kakva je ta Švedska, i kave su te njihove ministarke?

A upravo tako, kako izgleda i kao se ponaša gospođa Johanson, zamišljam osobu zaduženu za ozbiljne poslove koji će mi olakšati i ulepšati život, slugu naroda kome bih bez razmišljanja poklonila poverenje. Pogotovo u vreme ove beskrajne tranzicije, produžene ekonomske krize, preteće pandemije. To bi mi garantovalo “življenje, a ne preživljavanje“ , o kome govori i Dženi Ofil.
Previše čitaš, kažu mi. To valjda znači da previše razmišljam. Slažem se. Knjiga izlazi iz mode, kvalitetnim medijima se ovde podsmevaju, lokalna štampa, koja podstiče društvenu koheziju i politički aktivizam, umire na naše oči a mi je mirno, bez protesta sahranjujemo. “Istraživanja su pokazala da čitanje strahovito opterećuje nervni sistem. U jednom psihijatrijskom časopisu tvrdili su da je afričkim urođenicima bilo potrebno više sna nakon što su naučili da čitaju. Francuzi su bili veliki zagovornici takvih teorija. Tokom Drugog svetskog rata, najveća sledovanja dobijali su oni koji su se bavili teškim fizičkim radom i oni čiji je posao zahtevao čitanje i pisanje“.

Ovaj citat iz Zavoda za nagađanje istovremeno me i plaši i teši. A možda sa mnom nešto nije u redu? Možda sam stvarno prečitala?
P.S. Pet dana smo uzalud pokušavali da dobijemo nadležne za grejanje da javimo da su nam radijatori mrtvi hladni. Smrzavali smo se i smrzavali, a taman kada smo najzad uspeli da ih dobijemo i da nam dođe grejanje, prolepša se vreme. Kakav maler!