Ma, šta me briga kako ću ispasti - kaže mi prijateljica, medijska ličnost, koja je pozirala za ilustrovani časopis - Ionako će sliku doterati u fotošopu.
Vest da je pred britanskom parlamentom predlog zakona da se svaka fotošopirana fotografija poznate ličnosti objavljena u medijima jasno obeleži, liči mi na stidljiv početak borbe protiv laži koja, u 21. veku, ozbiljno preti da sasvim potisne istinu iz javne komunikacije. Razdaljina između ulepšane stvarnosti koju nam svakodnevno serviraju i realnosti u kojoj živimo postaje sve veća. Pada mi na pamet spasonosno rešenje: svaku lažnu vest, svaku laž političara, trebalo bi u medijima jasno obeležiti nekim grafičkim simbolom. U tom slučaju, neki mediji mogli bi da koriste samo jedan znak za ceo sadržaj. Ali, šta može jadna, gola istina protiv blistave čari laži?
Na slučaju stanara trga Slavija koje noćima, nepodnošljivom bukom od 80 decibela (dozvoljivi stepen je svega 30 decibela ), iz objekta smešenog u stambenoj zgradi i njenom dvorištu, u Deligradskoj ulici, neometano terorišu, vidimo koliko smo zapravo svi nemoćni. A možda smo i nešto više od toga? Pa je protiv jednog od opravdano pobunjenih stanara, iz tog spornog kafića podnesena prijava, a ostali građani zastrašeni su burnom reakcijom nekih nabildovanih tipova koji slikovito, kao da su fotošopirani, oličavaju diktaturu. U nama susednoj, Miročkoj ulici, postoji poznati noćni klub koji je, svima u okruženju godinama ometao noćni mir sve do ranih, jutarnjih sati. Bezbrojne prijave i pozivi raznim službama reda nisu urodile nikakvom reakcijom…
Pročitajte još:
Ko su ti ljudi koji drže takve lokale a van svakog zakona su? Takvi su se nekada zvali “organizovanima”. “Da li je drug organizovan”, glasilo je prvo pitanje ako je o određenoj osobi trebalo nešto da se sazna. Mora da su ovi “organizovani” pošto su van zakona.
A evo, već treću noć iz, do sada miroljubivog, ljupkog komšijskog kafića u našoj ulici, do sedmog sprata na kome živimo, diže se buka – pesma pijanih gostiju koji imitiraju atmosferu provincijskog bircuza. Kafić je u prizemlju susedne, stambene zgrade, upravo je na trotoaru montirao terasu, pa sad neometano koristi “pravo na rad”, do jedan noću. Pitanje opstanka? Što da ne, postoje odlični uzori.
A kako prolaze oni koji, iz bilo kog razloga, usude da se pobune, pokazuje primer nedavno prebijenog Šapčanina. Gde nema reda, uspešno radi batina. Batinaši postaju sve legalnije, sve traženije zanimanje.
Ono što me uvek iznova čudi je beskrajna trpeljivost nas, građana Srbije. Možda je tolerancija posledica činjenice da na naše dugogodišnje, opravdane prigovore, žalbe i molbe da se poštuje elementarni javni red i mir, nadležni najčešće ne reaguju, a sasvim retko, gotovo izuzetno, tek ponegde nešto i preduzimaju. Oduvek je, još od turske vlasti, slovo zakona u ovoj sredini bilo mrtvo, a sada se ono, sve uspešnije, pravi da je mrtvo.
Nije uobičajeno da se ovde neko osmeli da se javno pobuni. Kada smo jednom prilikom Zdravko i ja potražili vlasnika noćnog kluba u Mišarskoj da mu se požalimo na buku od koje mesecima ne spava čitav kraj, neka gošća koja je sedela za jednim od stolova istrčala je ispred osoblja sa kojim smo razgovarali i počela da viče: “Znam ja vas, uvek se nešto bunite”. Svaka pobuna se ovde smatra nepatriotskim činom izdaje.
A možda je mirenje sa sudbinom, netalasanje, jedino rešenje. Možda je ono ta velika tajna trajanja ovog st(r)anja u Srbiji? Blago onima koji “nisu odavde”, koji ničega nisu svesni, koji odmah zaboravljaju. Ti, idealni pokorni građani koji više veruju onome što im se sipa u glavu nego onome što vide svojim očima.
Alchajmer? Francuski profesor Bruno Diboa, director Instituta za pamćenje i Alchajmerove bolesti kaže da ako je neko svestan problema s pamćenjem (ne seća se nekih imena, ne zna zašto je pošao u susednu prostoriju, nije siguran gde je stavio naočare ili ključeve ) on – nema tu bolest. Imaju je oni – koji toga nisu svesni.
Kakva uteha!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare