Piše Neda Todorović: Rečnik uvreda

Na neznanju, neinformisanosti, nezainteresovanosti građana za pitanja sopstvene egzistencije, poznato je, počivaju sistemi u kojima su institucije neaktivne, ukinute, obamrle. Ono što me istinski iznenađuje je mali, gotovo nevoljni, početni odziv nekih lekara, njihova spora, bezvoljna, skeptična reakcija na poziv da se nađu u prvim redovima vakcinisanih. Pa valjda bi upravo “struka” trebalo da nam svima da primer. Kao da “struci” broj preminulih lekara iz crvene zone u Srbiji, njih preko sedamdeset, nije dovoljan motiv, nije pravi razlog da se odupru fatalizmu? Taj broj bi trebalo da bude dovoljan razlog da donesu ispravne odluke, na visini pretnje kojoj su izloženi.Zdravko razgovara sa prijateljem, veoma poznatim beogradskim lekarom, profesorom, koji mu odlučno kaže - vakcina je u svim pandemijama bila i ostala jedino rešenje. Pa zašto neke tvoje kolege onda govore protiv vakcinacije, pita ga Zdravko. I dobijamo najuverljiviji i najjasniji odgovor kakav i očekujem od vrhunskog stručnjaka: “’To su oni koji nisu bili na tom času”, kaže doktor lakonski. I moja prijateljica, uvažena profesoroka Medicinskog fakulteta, definiše to precizno: “To su oni zalutali u profesiju”. Pa sa tim argumentima i sebi i drugima dajem razuman odgovor na pitanje o nedovoljnom broju lekara koji bi nam bili najbolji primeri. Kako se neko, uopšte, bavi medicinom i naukom ako ne veruje u medicinu i nauku? A mislim i o izgubljenom poverenju u institucije uopšte i o tome da se ono teško ili nikako ne vraća.

U ovoj konfuziji, vakcinisati se ili ne, mnogo se prijatelja i poznanika obraća meni (?! ). Pitaju me hoću li se vakcinisati i koju ću vakcinu primiti? Službenica banke u najbližoj filijali koja je neodlučna pažljivo sluša dok kratko objašanjavam značaj vakcina i potvrđujem da bih se već danas vakcinisala kada bih mogla. Kaže da je sada odlučnija i da će se sigurno vakcinisati. I njene koleginice odobravaju klimanjem glavom. Osećam da je taj usputni razgovor bio mala pobeda razuma nad skepsom, haosom i besmislom? Imam i dijalog sa uvaženom koleginicom koja nije pristalica vakcinisanja u ovom momentu, a poziva se na biomedicinare. Ona smatra da je potrebno da prođe još vremena, da broj revakcinisanih u svetu premaši tri miliona. Ja joj navodim primere britanske kraljice (94), vojvode od Edinburga (97) i pape Franje (85) koji su se vakcinisali i svima nama dali odličan, rečit primer.

Primećujem da sam celu prošlu nedelju provela u dijalozima o vakcinisanju. Često nismo uopšte bili istomišljenici ali smo sve vreme ostajali u granicama pristojne argumentacije. Upravo sam, u tek objavljenoj knjizi profesora Ratka Božovića, Geometrija mišljenja pronašla teorijski sjajno potkovan tekst o (ne)mogućnosti potencijalnog dijaloga o kome se ovih dana toliko govori. Autor se upustio u kulturološko i antropološko tumačenje fenomena dijaloga. Video ga je kao pretpostavku za utemeljenje slobodne, krtičke javnosti. Bila bi to kreativna komunikacija u kojoj bi, umesto isprazne političke retorike i monološkog jednoumlja, prevladavali pluralizam gledišta, kreativna debata i sloboda mišljenja. Na žalost, smatra profesor, dijalog je ovde postao politička utopija. Kad bismo se u javom polju držali bar slova ustava i zakona...Odličan primer za ovaj profesoru nesvojstveni pesimizam nalazim u ekstremno besprizornom obraćanju sina neke estradne ličnosti putem društvenih mreža predsedniku srpske Akademije nauka povodom ličnog stava Prof.dr. Vladimira Kostića o aktuelnom statusu Kosova i Metohije. Takav primer prostaštva, uvreda, psovki i kućnog nevaspitanja jedne mlade osobe ukazuje na svu trenutnu nedoraslost ove sredine bilo kakvom dijalogu. Do kada? Teško da može biti bilo kakvog dijaloga dok vlada ovakav rečnik uvreda.