Ponedeljak, 20. april; 6,15h.

Trebalo bi da je danas prvi radni dan ove nedelje. A pogled s terase, s jutarnjeg komandnog mosta, kao da me uvodi u napuštenu ulicu sa slike Đorđa de Kirika. Melanholija praznine u kojoj se meša realno i imaginarno. Najzad, jedan znak života: pojavljuje se žena sa psom. Kućni ljubimci su ovde istovremeno toliko omiljeni i toliko omraženi. I po tom pitanju nepomirljivo smo podeljeni, kao i u svemu drugom. Psi mora da su iznenađeni. Svi se otimaju oko njih. Pas je sada dragocena propusnica za bezbedan izlazak iz kuće. Mom bratu, doktoru Draganu B, prijateljica je ponudila mogućnost da joj ponekad prošeta psa. Vesna M, priča da je jedina pudlica koju imaju u zgradi odjednom postala sveopšta ljubimica. Svako bi da je povede napolje – daj bar jedan krug! U Americi ljudi sada masovno, na desetine hiljda, uzimaju zaboravljene i napuštene pse iz azila. Ispraznili su azile. Psiholozi objašnjavaju da je to zato što su usamljeni, što nemaju s kim da prošetaju, što nemaju nikoga da ih sluša. A dobrovoljci zaposleni u azilima predviđaju da će te iste pse, kada pandemija prođe, privremeni vlasnici vratiti u azile. Poznajući ljudsku prirodu, s tim sasvim pouzdano računaju.

I dalje čitam knjige od papira, novine čitam i sa ekrana. Biografije pisaca su mi u poslednje vreme omiljena lektira. U ‘’Zimskom dnevniku’’

Pola Ostera nailazim na rečenicu: ‘’Vreme ipak ističe. Možda za sada treba da ostaviš po strani svoje priče i da pokušaš da preispitaš kakav je to osećaj biti u ovom telu’’… A to je ‘’nešto što bi se moglo nazvati fenomenologijom disanja’’. Taj svet pisaca ima u sebi nešto magično privlačno. Tu uvek iskopam nešto, neku sliku, neku rečenicu, neki izraz za koji mogu da se pridržim. Rođaka, profesorka Tanja Š, prevodilac Patrika Besona, javlja mi da je Beson pročitao dnevnik na portalu Nova.rs u kome je spomenut. I, evo ga u vreme krize, po drugi put „u Srbiji“’. Šalje lapidarnu poruku, sve u jednoj rečenici, obraća se svojim ovdašnjim čitaocima koji bi želeli još detalja o njegovoj trenutnoj izolaciji: „Čitanje celokupnog pozorišta Henrija Džejmsa (Rupert Hard-Davis 1949) neprevedenog na francuski, detaljno gledanje 37 Šekspirovih komada koje je snimio BBC između 1978 i 1985 (izdanje Monparnasse), časovi šaha sinu moje supruge (6 godina) prema metodi Bobija Fišera (izd. Fernand Nathan, 1966), nabavka namirnica na Monmartru na smenu sa suprugom An Sofi, (autorka romana i izdavač), pisanje moje nedeljne hronike za časopis Le Point, dopisivanje preko whatsappa sa mojim sinovima (starijim, koji je u Medonu sa svojom bakom od 97 godina, i mlađim, koji je u Buenos Airesu sa verenicom od 26 godina), i, dopisivanje sa prijateljima, a naročito sa mojim prijateljima u Srbiji.“

Rado se svrstavamo u Besonovo društvo. Imam utisak da toliko spominjani izraz empatija, kao sposobnost saosećajnosti, kao uživljavanje, poistovećivanje, spremnost na proživljavanje tuđih osećanja može da se primeni na Besonovu potrebu da sa nama podeli ove trenutke izopštenosti. Prisilno odsustvo socijalnih kontakata, ovo nametnuto učaurivanje među četiri zida, preporučena socijalna izolovanost vodi nas ka jednoj vrsti socijalnog autizma. Dve knjige Danijela Golemana, doktora psihologije sa Harvarda i dugogodišnjeg kolumniste Njujork Tajmsa, “Emocionalna inteligencija“ i “Socijalna inteligencija“ nisu bez razloga postale svetski hitovi. Najznačajnija ideja ove potonje knjige, koju bi sada trebalo pažljivo pročitati, jeste da usklađeni odnosi sa drugim ljudima deluju na nas kao vitamini, a neusklađeni kao otrovi. Vitamini su nam sad stvarno neophodni. Posledice izolacije mogu nam i bukvalno skratiti život. Uspešni ljudi, smatra autor, imaju ugrađenu sposobnost prema empatiji, saradnji i altruizmu. Rečju, oni su socijalno inteligentni. Neuspešni stvaraju neprijatelje, mrze, prete, zagovaraju razdvajanje, izlivaju otrov. Uopšte ih ne razumem.

Eto putokaza, stručne preporuke, koji nas usmerava u kom pravcu bi trebalo da krenemo kada se nađemo na izlazu iz tunela.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram