0
Fejsbuk je najprecizniji merni instrument mentalnog stanja mojih prijatelja. Što je epidemiološka situacija teža, što je broj dnevnih afera, kriza i skandala veći, bekstvo od realnosti u neke druge teme sve je evidentnije. Prezasićeni smo.
Modna kreatorka Verica Rakočević, citirala je na svom sajtu izjavu Fride Kalo, ikonične meksičke slikarke iz prve polovine prošlog veka čiji je kratki, burni život predmet nekoliko knjiga, pozorišnih predstava, dokumentarnih i igranih filmova. ’’Neću tražiti od tebe da mi se zahvališ za sve što činim za tebe niti da se brineš o meni kada mi duša tone i naravno neću tražiti da me podržiš u mojim odlukama. Neću tražiti ni da me slušaš kad imam hiljadu priča da ti ispričam. Neću tražiti da učiniš ništa, čak ni da budeš uz mene zauvek. Jer, ako te moram pitati, ne želim te više’’.
Stotine pregleda i reakcija, uzbuna u tabloidima koji su ovaj citat pogrešno protumačili kao kreatorkinu poruku životnom partneru, čemu smo se juče mnogo smejale, lamenti čitateljki o muško ženskim odnosima…
Ja sam sa pratiocima podelila izjavu Roberta Benjinija, povodom dodele Zlatnog lava na festivalu u Veneciji. Glumac, scenarista i reditelj nagradu je posvetio svojoj supruzi, muzi, glumici. Njoj je upučena čuvena rečenica iz filma’’Život je lep’’: ’’Bondjorno Prinćipesa’’. ’’Sve radimo zajedno već 40 godina. Znam samo za jedan način merenja vremena: s tobom ili bez tebe. Podelićemo ovog krilatog lava. Ja uzimam rep, da ti pokažem radost mašući repom, a ti uzmi ostalo. Prvenstveno krila, krila su tvoja, jer ako sam u svom radu ponekad leteo, to je zahvaljujući tebi, tvom talentu, tvojoj misteriji, tvom šarmu, tvojoj lepoti, tvojoj ženstvenosti, činjenici da si žena’’… Hiljade ljudi su prokomentarisali ovo jedinstveno svedočanstvo ljubavi, poštovanja, trajnosti emocija. Nije to moj vapaj za posvetom u sledećem Zdravkovom filmu.
A jutros me je zatekla objava Bojane Nikitović, kostimografkinje koja je trenutno na snimanju u pustinji, u Tabuku, Saudijska Arabija. Bojana je gotovo instinktivno zagrlila trinaestogodišnjeg statistu koga je trebalo obući za sledeću scenu. ’’Zašto me dodiruješ?’’- upitao je on skoro ljutito. ’’Mi se ovde ne dodirujemo!’’. Počela je da mu objašnjava da je to njen način da mu pokaže da joj je drag. ’’U mojoj zemlji ljudi se stalno grle i ljube. Vidiš kako se ljudi u različitim delovima sveta različito ponašaju’’. Odakle si, upitao je dečak Bojanu, ona mu objasnila da je iz Evrope, iz Srbije… A mi, kaže joj dečak, ’’grlimo samo majke i sestre, i one mogu da grle nas, niko drugi’’…Bojana se nasmejala: ’’Vidim da si ti jedan pravi mali čovek, ozbiljan, pametan, uživam da pričam sa tobom pa i da se smejem’’. Kasniije je videla da je dečak završio probu, da je čeka. Prišao joj je i dalje ozbiljan: ’’Možeš da me zagrliš, u redu je’’, dodiruje rukom rame. ’’Ma ja bih tebe sada izljubila’’, kažem mu grleći ga. Meni je taj mali čovek ozario dan. Toliko smo različiti a toliko nam je svima potrebna samo nežnost i toplina’’.
Eto, o tome govrimo kad govorimo o ljubavi. Hvala piscu Rejmondu Karveru na ovom naslovu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
