Piše Neda Todorović: Mini vodič kroz građansku neposlušnost

Danas je tačno mesec dana od kako nismo kročili na ulicu. Pošizićemo. U sebi vodimo ‘’neravnopravnu borbu sa samim sobom’’. Sa neizdržom. Izaći, makar, samo preći ulicu, vratiti se i pobeći nazad liftom. A napolju ćemo osmotriti teren: koliko je to, tih obećanih 300m?  Da li stiže gore, do Madere, a dole bismo sigurno prešli Cvetni trg i Kralja Milana. Naše mogučnosti su i Krunska, levo i desno. Da li bismo stigli do Turske ambasade nalevo, ili do muzeja Nikole Tesle, nadesno? Treba to tačno izmeriti. Treba poštovati ovu jedinstvenu naredbu u čitavom čelovečestvu. Čini nam se da bi nam taj mali akt građanske neposlušnosti - promoliti nos - dao impuls da izdržimo do onih velikodušno obećanih pola sata i onih još velikodušijih 300 metara,  iduće nedelje, posle Uskrsa. A kako li je tek deci? Moji izvori informacija obaveštavaju me o različitim primerima dečijeg neizdrža u zatvorenom prostoru:  Biljanine unuke su iz zida izvalile lavabo; moj Maksim je oštetio vrata mašine za pranje posuđa; Z-ov Petar, koga roditelji animiraju da trči, trči, trči, ostaje na nogama na cilju maratona po kući gledajući sažaljivo roditelje popadale po podu. Što ste stali, pita ih?U ponudi različitih sadržaja, pojasa za spasavanje u izolaciji, na internetu dominiraju dela vrhunske kulture: postavke velikih svetskih muzeja, pozorišni komadi i opere, izložbe, filmovi, spomen domovi značajnih ljudi, onlajn biblioteke… Šoubiznis, estrada, jeftina zabava... kao da su se zaturili negde u prevodu. Rijaliti programi su nestali sa TV ekrana u svetu, egzistiraju još samo ovde. I tu smo jedinstveni, uproks građanske inicijative da se uklone kao teg najniže duhovnosti. Italijanski pisac Klaudio Magris govori o ‘’kulturnom Alchajmeru’’,  o nedostatku znanja o prošlosti koje rezultira odsustvom društvenog pamćenja. Pa kako onda pojave i ličnosti staviti u istorijski i društveni kontekst, pitam se. Svedok sam da je svaka nova generacija studenata, u poslednje dve decenije, donosila na fakultet, sve niži nivo znanja. Sve veči broj mladih novinara svoj posao obavljaju ubeđeni da život počinje od njihove generacije.Među knjigama u mojoj ličnoj čekaonici za momente kad budem imala malo vremena, već neko vreme stoji briljantno delo od 723 strane. Autor knjige ‘’Ljudi Politike, Leksikon saradnika ( 1904-1941)’’ je jedna izvanredna ličnost, Slobodan Giša Bogunović. Evo, najzad mogu da u miru uživam u ovom fascinantnom leksikonu. Giša je jedan od modernih srpskih enciklopedista obdaren istraživačkom strašću, stilističkom prefinjenošću i građanskom kritičnošću. Poznat je čitaocima ‘’Politike’’ u kojoj je objavljivao zapažene eseje. Manje je poznato širokoj javnosti da je Giša sin Uglješe Bogunovića, arhitekte, projektanta zgrade ‘’Politike’’ i Milice Ribnikar Bogunović, kćerke Vladislava S. Ribnikara, potomka osnivača i direktora Politike i Tanjuga i, Stane Đurić Klajn, muzikologa.

“Politika” je bila jedna od velikih tekovina Srbije, a bila je najstariji i najuticajniji dnevni list na Balkanu od 1904. kada je osnovana. Postavila je temelje domaćeg žurnalizma u vreme, po rečima autora, ‘’kada se novinar javljao ne samo kao svedok događaja i prenosilac vesti, već i kao tumač, komentator, istraživač, prosvetitelj... čitaočev advokat, slobodoumni mislilac… kulturni poslenik, stvaralac, u punom smislu reči’’.  Želeći da bude slobodan list, da postigne uređivačku nezavisnost, “Poltika” se držala načela svojih osnivača - nepristrasnosti, natpartijnosti, nesenzacionalizma. To je podrazumevalo ‘’kritikovati vladu potpomažući opoziciju i štititi vladu od neosnovanih napada opozicije’’. A sve to ‘’činiti jasnim i čistim jezikom, preciznim i čvrstim izrazom, ‘’beogradskim stilom’’. Na listi tih nekoliko stotina ljudi Politike, među biografijama najistaknutijih saradnika, diplomata, naučnika, umetnika, našle su se najveći umovi svog vremena, ‘’intelektualno plemstvo’’ poput Stevana Sremca i Branislava Petronijevića, Branislava Nušića, Jovana Cvijića, Jovana Dučića, Slobodana Jovanovića, Ive Andrića, Crnjanskog… Među urednicima i novinarima bili su Vladislav S. Ribnikar, Bata Vukadinović, Dušan Timotijević,  Predrag Milojević, Bogdan Popović… Nemoguće ih je sve i nbrojati.Ovu dragocenu knjigu trebalo bi da pročita svako ko je u ovoj profesiji, a naročito današnji naslednici ove slavne tradicije koji ovu knjigu, objavljenu pre godinu dana u izdanju “Politika” AD, nisu udostojili ni običnog prikaza.