Piše Neda Todorović: Kako sam preživela lifting

Srećom, pa postoje mobilni telefoni. Naša prva komšinica Jelica, koja je filmski radnik, stiže čim je pozovem. Zove vatogasce, oni je upućuju na Hitne intervencije ( 011 3950300 ). Kažu joj da imaju dosta poziva,  obećavaju da će doći. Vreme sporo prolazi, imam utisak da sve teže dišem, skidam masku koju uvek stavljam u liftu. Osećam da mi se puls ubrzava, mislim da nemam sreću što je danas nedelja. Prvi put u životu stvarno priželjkujem lifting.Tešim se da posedujem solidno iskustvo od pedeset dana izolacije, da dobro znam kako izgleda prisilno neizlaženje, ali mali prostor lifta deluje mi sve više klaustrofobično. Vrućina mi je, topim se. Jelica ponovo zove vatrogasce i Hitne intervencije. Neke komšije prolaze bez reči, ljute se što lift ne radi,  neki pokušavaju da silom otvore vrata lifta. Govorim im da to ne rade, sećam se da nije preporučljivo, možete poginuti prilikom izlaska, bolje da čekamo struku.Posle pola sata čekanja pravim bilans situacije: zaglavljena sam u liftu, ne znam kako da izađem. Predugo sam zaglavljena.  Situacija me podseća na jednu meni najbliskiju zemlju koja stoji zaglavljena, ne ide ni gore, ni napred… Vreme prolazi, svi napreduju, a zaglavljeni stanovnici te zemlje i dalje nešto čekaju, trpe bez roptanja. Čeka se neko da lift pokrene. Ko bi to mogao biti?Konačno, posle sat vremena, stiže ekipa za Hitne intervencije, vuku sajle, puštaju me napolje. Kakvo olakšanje. Sunce se ponovo rađa. Znate li nekog stručnjaka za društveni lifting? Ali, pravog. Nipošto lažnog. Svedoci smo masovne pomame  partijskih kadrova da steknu instant diplome i titule. Evo, ponovo otvaraju i partijske fakultete! Iako imamo previše univerziteta i visokih škola prema broju stanovnika, a nemamo dovoljno elementarno pismenih, obrazovanih, informisanih. Ovde su najtiražniji listovi tabloidi, najgledaniji programi rijalitiji.Prvi put u istoriji, što reče neko, dobijam snimak jedne studentkinje novinarstva na FPN-u koja, u pretesnom šorcu, sa golim stomakom, u cipelama sa platformama i teškom, scenskom šminkom, radosno potvrđuje da ulazi u Zadrugu! Na pitanje hoce li tamo biti seksa, pošto vodi i momka, odgovara mazno: ‘’Biće, ali ne mnogo’’. Da ne šokira roditelje, a ima i ‘’inteligentne profesore’’ koji će, nada se,  shvatiti tu njenu potrebu za instant liftingom. A možda se stvarno u novinarstvo danas ulazi iz Zadruge? Koleginica se kvalifikovala za ministarku kulture i informisanja, komentarišem slučaj. Ne, nego za predsednicu vlade, ispravlja me kolega koji ima bolji uvid u situaciju.Upravo sam pročitala uzbudljivu knjigu Ivane Hadži-Popović "Ljubičice Leonarda da Vinčija".  Radi se o četiri generacije, četiri obrazovane žene iz jedne porodice, koje su živele u kući u Profesorskoj koloniji koju je projektovala prabaka glavne junakinje, arhitekta. To su autobiografski elementi, kroz tu kuću prolaze porodični prijatelji predaka autorke knjige, Ivane Hadži-Popović -  Andrić, Crnjanski, Marko Ristić, Krleža… Ta kuća se i danas nalazi u kvartu Beograda nazvanom Profesorska kolonija, na mestu odakle su 1914 i 1915. francuski i srpski topovi branili prestonicu. Profesorska kolonija je jedinstvena istorijsko kulturna celina brižljivo ograđenih porodičnih kuća okruženih zelenilom, sa sopstvenim vrtovima, ispod Cvijićeve ulice. Nju su, između 1926 - 1929. osnovali, u njoj su živeli i stvarali, nekoliko desetina profesora Beogradskog univeziteta. Sagradili su ih kreditima, uz pomoć Beogradske opštine. E, to je ta prava intelektualna elita među kojom su bili Bogdan Popović, Milutin Milanković, Pavle Popović, Radivoje Kašanin, Dragoljub Jovanović, Julije Vagner, Ljubiša Glišić, Nikola Saltnikov, Aleksandar Leko, Fehim Barjaktarević…Nezamislivo je da neko, danas, u eri razmetljivih pomodnih kula i  višespratnica od stakla i metala, napravi naselje nerazmetljivih porodičnih kuća za intelektualce, profesore, akademike.I sama sam od treče do dvadest sedme godine živela u Profesorskoj koloniji na adresi bajkovitog imena, u Braće Grim. Poznajem svaku ulicu, gotovo svaku kuću kolonije. I mnoge starosedeoce. U Ilirskoj sam se, kao dete, sa drugaricom dr. Ivankom Pavlović naigrala na njihovoj trešnji. U Smederevskoj se i sada viđam sa koleginicom sa studija Draganom Jovanović, u njihovoj starinski elegantnoj bašti sa kamenom fontanom. U mojoj ulici sam imala drugu majku, slikarku Cacu Knez Milojković, prvu komšinicu Vlade i Divne Jelenković ( nekadašnjeg direktora Teslinog muzeja i slikarke )…U Osmana Đikica su Maca i Dragan Sakan, pionir advertajzinga u Srbiji, okupljali zanimljivo društvo dok je sa zadnje terase svirao džez orkestar… Tempi passati. I sama sam, odrastajući u takvoj duhovnoj klimi, pored novinarske decenijama gradila i univerzitetsku karijeru.Ovaj kvart grada, koji najviše od svih i dalje liči na sebe,  nedavno je stavljen pod zaštitu. U njemu još nije krenula divlja visokogradnja. Samo da mu ne ponude neki lifting.