Sreda, 8. april; 7,50h.
Dok ovo pišem, Z. je već otišao na uobičajno, jutarnje hodanje po terasi. Već nekoliko dana, pred našim očima događa se mini revolucija. Oživljavaju tako dugo zanemarivani balkoni, spremaju se godinama neupotrebljavane zajedničke krovne terase i prostrani, ravni krovovi zgrada. Masovno se izbacuje otpad, čiste se i ozelenjavaju sve ponovo otkrivene dragocene površine, boje se njihovi oronuli zidovi. Kćerka komšinice Lete i njen dečko ofarbali su zid terase na vrhu susedne zgrade u bledo ljubičasto. Na tim novootkrivenim oazama niču garniture za sedenje, ljuljaške, ležaljke… Ima i kada. Krovovi i terase postaju in, dobijaju izgled rivijere, spremaju se za nastupajuću turističku sezonu. Predlažem da se snimi serija razglednica sa ovih novih rajskih mesta, ni na nebu ni na zemlji, koje ćemo slati rodbini i prijateljima. Pozdravi iz Svetozara Markovića.
Prethodne decenije bile su ekstrovertne. Sve je bilo javno, masovno se demonstriralo po ulicama gradova. Pandemija je najpre nagovestila a potom i propisala obavezni povratak u kuću. Mere izolacije zahtevaju učaurivanje, gotovo povlačenje u sebe. Odeća za kuću, pantofle i donje rublje doživljavaju istinski modni bum. Novonametnuta intimnost priziva bergmanovske prizore iz bračnog života. I postavlja psiholozima pitanje prostora aktuelne bliskosti. Šta je idealna, zdrava blizina a šta ona druga? Prostor bliskosti trebalo bi da bude elastičan, adaptibilan. Da se poštuje minimum tuđe teritorije. Jer, i previše intimnosti, svedoci smo, ubija intimnost. Italijanski psihijatar Vili Pasini je, još krajem prošlog veka, u knjizi ‘’Pohvala intimnosti’’ govorio o izgubljenoj bliskosti kao o ‘’projektu’’ za novo vreme. Viziju intimnosti shvatao je kao privilegiju, zadovoljstvo elitne manjine. Sada intimnost postaje način života. Pasini je, tragajući za njenom pravom merom, koristio metaforu o ježevima: ‘’Kada im je hladno, približavaju se da se ugreju. Ali, ukoliko su preblizu, bodu se. A ako su predaleko, opet im je zima’’. Teško je, očigledno, naći tu pravu, idealnu blizinu. Nova intimnost, suprotno verovanjima, ne podrazumeva uvek verbalnu komunikaciju. Podela meditativne tišine, može, prema ovom autoru biti izgubljeni ključ intimnosti. Čuveno pitanje – na šta misliš – može da bude akt nasilja nad tuđom intimnošću. Naučiti da ostanete tihi u prisustvu drugog dobar je primer zdrave i dugovečne intimnosti.
Komuniciram sa nekoliko vremešnih prijatelja i rođaka koji trenutno žive u prisilnoj izolaciji. Svi oni, bez obzira da li su u sedmoj, osmoj, devetoj deceniji duboke mladosti i sada, u ovim uslovima, rade, pišu, komponuju, slikaju… Pronašli su izvore vitalnosti na kojima se recikliraju, zadržali su duhovnu svežinu. Naučili su umetnost starenja. Ne pristajući na besmisao, emituju zaraznu ljubav prema postojanju. Inteligentno stare, mentalno trenirajući optimizam. Komuniciraju sa ljudima koje vole, neguju prijateljske odnose, izbegavaju rutinu i podstiču sitne, pozitivne stresove koji ih drže budnim. U priručniku ‘’Mala knjiga zadovoljstava’’, koji je svojevremeno objavio časopis “Psychologie”s, ni jedan od 25 autora, francuskih pisaca, nije među uslovima za ispunjenu egzistenciju naveo novac, marke i brendove, vile i džipove, jahte i private avione, nikakava spoljna obeležja moći, isprazni glamur.
Pročitajte još
Pisali su o onome što ih usrećuje i podmlađuje, o jednostavnim, svima dostupnim, besplatnim senzacijama. O odnosu prema prirodi, hrani, telu, bliskim osobama. Takav skup zrnaca optimizma popravlja i ukus ove, zajednčke, nametnute egzistencije. Moja top lista: zračak sunca u sivom jutru; melodija koju čujemo kroz otvoren prozor; gest prijateljstva; kockica belgijske čokolade; posmatranje usnulog deteta; ritual pripreme čaja; uživanje u gledanju omiljene slike, skulpture, filma; gledanje zvezda; čitanje knjiga koje nas čine boljim; razmena duhovitosti; sadnja biljke koja postaje ‘’naša’’; ozdravljenje, pobeda nad virusom…
Prekjuče, Z. me opominje: proleće odmiče, drugarice, posadimo cveće… Odakle nam cveće? Nema pijace, nema cvećara. Dok to govorimo, sa donje terase javlja se komšinica, Jelica: treba li vam cveće? Imam čoveka koji će doneti. Poručujemo muškatle. Spremamo novac da platimo čoveku. Kad, na vratima okačena kesa sa sadnicama i flašom rakije?! Koliko smo dužni, pitamo komšinicu. Ma ništa, čovek je moj prijatelj, a i otac je vaše nekadašnje studentkinje. Ima li igde iko a da nije bio tvoj student, pita me Z, osim mene?
Pratite nas i na društvenim mrežama: