Piše Neda Todorović: Hladno, mlako, hladno

U Beogradu neki maskirani ljudi upali su na izložbu stripova, bacili suzavac, pocepali radove. Fotografije sa tog incidenta liče mi na one na kojima se oglašavaju ozloglašeni, belosvetski teroristi koji stoje raskrečeni, u pretećem stavu. Uhapšena osoba koja je lomila ruke mladiću Novom Sadu. Malo sam ga tukao, brani se. To malo gledala je na video-snimku cela Srbija. Merila nam se dijametralno razlikuju. U Nišu, ponovo žarište virusa među radnicima u ''Juri''. U Padinskoj skeli požar u pogonu Al Dahre. U Kragujevcu otrovali komšijske pse i mačke. Kućni ljubimci umirali pred nemoćnim, užasnutim vlasnicima. Na Voždovcu pronađen mrtav bračni par penzionera...Nije nam izgleda dovoljno užasa zbog ovog virusa, jahača apokalipse. Opšta klima zatrovana je na svim nivoima nerazumevanjem, pretnjama, nepostojanjem ili neradom institucija, fizičkim i verbalnim obračunima među neistomišljenicima. Kroz prozor višespratnice ispod koje prolazim ka Cvetnom trgu neko baca metalni upaljač. Pada s glasnim treskom tačno između žene koja mi dolazi u susret i mene. Stajemo i ona i ja, očevici odmahuju rukom. Dok Zdravko i ja prelazimo Resavsku ulicu, na pešačkom prelazu, na zeleno svetlo, vozač crnog audija svira iz sve snage da mu se smesta sklonimo. Izbezumljen je, zakrvavljenih očiju, naziva nas svakakvim imenima, psuje, gestikulira. Stajemo i pokušavamo da ga pitamo šta mu je. Odjurio je pa mislim da smo možda i dobro prošli.A trenutno se u vrhovima vlasti propagira društveni dijalog. Nema ga, očigledno, ni na makro ni na mikro nivou. Uzalud tražim bar jedan jedini pozitivan primer. Srbija je očigledno obolela, uhvaćena je u zamku heseovske kolektivne neuroze. U Srbiji trenutno vlada neki pesimistički stoicizam.Ko bi trebalo da bude primer za ugled?Ustajem. U stanu su i dalje hladni radijatori. Temperatira je još uvek sedam stepeni. Bilo je slabog grejanja juče popodne, jutros smo zvali komšije da proverimo ima li grejanja kod njih, nekoliko puta smo razgovarali s predsednikom kućnog saveta, pokušavali smo da dobijemo nadležnu službu. Mnogo vremena i nerava trošimo da dobijemo ono što cele godine uredno plaćamo. Pardon, preplačujemo. Grejemo se na klimu, trošimo struju, a smrzavamo se. Prijateljica čije je mlađe dete u vrtiću ''Anđelak'' u Birčaninovoj, a starije u školi ''Petar Petrović Njegoš'' u Resavskoj ulici, javlja mi da joj deca sve vreme sede u jaknama i kaputima. Iz vrtića su vaspitači zvali da pitaju nadležne šta je s grejanjem, odgovorili su im da budu strpljivi, dobiće ga kada dođu na red. Zar naša deca nisu prioritet? U školi su im preporučili da decu dobro obuku. Neka mama je pozvala gradski ''Sekretarijat za obrazovanje i dečju zaštitu'', pitala ih je da li da roditelji skupe novac i obezbede grejanje na drva. Bez obzira što ste ironični, budite strpljivi. I mi se mrznemo, odgovorili su im. Utešno?Sada je pola jedanaest pre podne, temperatura je 11 stepeni. Radijatori, od kojih su neki na kratko bili mlaki, ponovo su hladni. Nosim četiri sloja odeće, pokrivam noge ćebetom dok sedim za kompjuterom. Znam da ima i mnogo gorih slučajeva. Da li da se prepustim pesimizmu?Čitam ''Životopis Hermana Hesea'', izvrsnu knjigu Alojza Princa, ''Večna čarolija početka''. Hese je u nemaštini, smrzavajući se često, preživeo fašizam, rat, mržnju desničara, osporavanja i zabrane svojih knjiga u rodnoj Nemačkoj. Tek posle smrti postao je ikona raznih pokreta za slobodu, mir i nenasilje.Večna čarolija početka? Eh!