0
Sve više imena iz telefonskog imenika selim u fajl Društvo mrtvih prijatelja. Pokosila ih je korona pa imam utisak da cela jedna generacija ubrzano iščezava odnoseći najbolje od nas. Mi, preostali, osećamo se kao siročići.
Jedna misao me teši: oni bar nisu doživeli sve ove nedaće naprednog, sve naprednijeg 21. veka. Oni bar nisu svedoci novog krvavog rata u Ukrajini, koji odnosi hiljade nevinih žrtava, koji briše cele gradove sa lica zemlje, koji milione tera od kuća, preko tuđih granica sa decom, psima i zavežljajima.
Imam utisak da je okolina oguglala na tolike žrtve Kosačice sa natprirodnim moćima koja kosom skuplja ljudske duše šaljući ih na drugi svet. Preživeli deo planete, koja sve to svakodnevno gleda na televiziji, navikava se na patnju, glad, nesreću i smrt kao na onu, doskora prizivanu „novu normalnost“. Kao na drogu? Jer, to su aktuelne slike našeg sveta. A i to je već viđeno.
Češki pisac Karel Čapek (1890–1938), kao mnogi autori naučne fantastike, bio je vidovit. Pripisuje mu se, između ostalog, izum termina robot. U njegovoj drami „Bela bolest“ (1937), satiri o diktaturi koja preti planeti tridesetih godina prošlog veka, širi se pandemija nastala u Kini (!?), od koje umiru ljudi uzrasta iznad 45. godine. Glavne ličnosti su diktator Maršal i doktor, Galen, koji otkriva lek protiv virusa. Glavno pitanje je za šta se opredeliti: za „progres“, koji se hrani tajkunskom pohlepom i diktatorskom žeđi za vlašću, patriotskim parolama, potkupljivošću medija i lekarske vrhuške, sebičnim interesima građana ili za izlečenje teško obolelog društva. Kada se Maršal razboli i odluči da potraži lek, masa u jurišu pregazi doktora Galena, koji mu ga nosi. Alegorija u osvit fašizma ukazuje na činjenicu da nerazumna gomila više voli rat, da joj je uzbudljiviji poziv na oružje nego da preživi u miru, razumevanju i zdravlju.
U knjizi „Polje“ Roberta Zetalera (Booka, 2021), autor je likovima, mrtvim dušama čija su imena ispisana na nadgrobnim spomenicima provincijskog gradića, dao priliku da se iz Hada obrate živima. Pa se pokojnik, bivši gradonačelnik, posthumno brani od optužbi sugrađana: „Kažete da sam davao drska i neostvarljiva obećanja. A šta sam drugo mogao? Bio sam političar… Čujem kako gunđate zbog šupljih glasačkih kutija. O izgubljenim glasačkim listićima i onim dvaput ili triput brojanim. Ali, pobogu, ko još pita ovna kako je nabavio rogove sve dok vodi stado bezbedno, kroz zimu… Da, podmićivao sam, davao lažna obećanja, lagao sam i varao, bio sam loš, bio sam zao, bio sam licemeran i uvredljiv. Kada sve saberemo i oduzmemo, može se reći: prijatelji, bio sam jedan od vas!“
Mnogi iz Društva naših mrtvih prijatelja govorili su javno o svemu tome. Nema ih više, a ove sve ređe, preostale, kao da niko više i ne sluša. Eto, dočekali smo tu novu normalnost.
Bonus video: Glas, dirka, bas „Purple Rain“