Piše Neda Todorović: Beskrajna priča

Sreda, 23.septembar. Juče je i zvanično stigla jesen! Ne bi to bilo ni najmanje čudno da mi nismo, od prošlog marta kada je sve počelo, izgubili pojam o vremenu. Ono se razvlači kao žvaka, beskrajno sporo prolazi i, kao da istovremeno bezglavo leti. U vlasti virusa, pod koronom smo evo već sva četiri godišnja doba. Mislili smo da je u pitanju samo kratko iščačenje, kratak metar, kad ono ispade dugometražni film čiji se kraj ne nazire. U jednom trentku prestala sam da nosim sat. Zna li, uopšte, neko koliko je tačno sati? Nije ni bitno, pa ovo je neka endeovska beskrajna priča, od kada nam se svima život promenio za 360 stepeni u jednom istom danu.

Kad pogledam unazad, i ne pristajući, bili smo učesnici svojevrsnog rijalitija, svedeni na prizore iz bračnog života. Dva meseca zatvoreni u kući, pod merama vanrednog stanja i policijskog časa, usred mira! A možda smo postali, i ne znajući, izvrsni pokusni kunići za nečiji zastrašujući eksperiment in vivo? Društvene mreže su postale jedini izduvni ventil – da zavirimo kako je u kućnom zatvoru kod drugih, da oni zavire kod nas. Osećam se, sve vreme, bespomoćno kao krhka zaštićena vrsta Beloglavog supa dok mi vlasnik neke tabloidne televizije u helikopteru osiono zvrji nad glavom. Valjda zato i bežim u ovaj svoj virtuelni antidnevnik kome baš kao i ona besna domaćica mogu sve da poverim. Čitam ponovo „Dnevnik besne domaćice“, Sju Kofman, koji je posle 53 godine ponovo objavljen. Deluje lekovito. Ne, ne ludim ja, ludilo je svuda oko nas.

Mnogo je ljudi koji se ne ponašaju normalno. Sve je više neprilagođenih. Jedni su previše uplašeni, pa mi deluju komično. Neki su naglašeno opušteni, pa mi deluju površno. Neki su se totalno povukli u ilegalu, ne izlaze iz stanova. Ima ih i koji ne ustaju iz kreveta. Sve ih razumem. Tokom jednog dana prolazim, na kratko, kroz sva ta stanja novog mentalnog nereda. Vesna Brzev Ćurčić, psiholog i psihoanalitičar, osnivač institucije za psihološku pomoć, „Psihološki krugovi“, kaže mi da su zatrpani pozivima u pomoć. Ne mogu da postignu da se svima odazovu – upomoć! Eto bolesti koja će ostati kao trajna, planetarna posledica i kad ovo čudo jednom prođe. Ako prođe. Da li su posledice tog stanja i ovi dramatični, patološki slučajevi: čovek udara u glavu onesvešćenog mladića, pa mu lomi obe ruke naočigled prisutnih ljudi koji to gledaju? A ti tetovirani batinaši debelih vratova koji neometano haraju Srbijom deleći pravdu? Na sve to vlast zatvara oči! A tek, naši dojučerašnji heroji, lekari, smenjeni sa načelničkih mesta samo zato jer su se usudili da dignu glas po pitanjima svoje struke. Orvelovske situacije postaju uobičajene.

Za vreme korone 2020, rodio mi se unuk, Miron. U avgustu je, sa tri ipo meseca, već plivao u moru. Mirone, je li to normalno? Drugi unuk, Maksim, pošao je ovog meseca u predškolsko. Nema izbora, iako nije bezbedno. Juče smo pisali prvi domaći zadatak, kose tanke i uspravne debele, u svesci na kockice. Dosadno mu je to uterivanje u prisilni red, ne shvata da ne sme da pređe liniju, posle ovako dugog perioda slatke opuštenosti kod kuće.
Zdravko je, usred epidemije, snimio film i seriju o kralju Aleksandru od petnaest nastavaka, najozbiljniji projekat u svom životu, kako voli da kaže. On sada montira materijal, slušajući božanski glas Divne Ljubojević, a ja se pitam koja li ga je to sila čuvala od zaraze usred ekipe od stotine ljudi? Znala sam da Bog čuva decu i pijance, ali reditelje?

U čudne pojave spade i to što je Novak, oličenje svake plemenitosti, slučajno lopticom udario sudiju u vrat i skoro je onesvestio! izbačen sa US Opena što je izazvalo nacionalnu dramu, pa je onda u svom stilu, osvojio Rim, što je izazvalo nacionalnu euforiju. Prazne tribine stadiona u večnom gradu ukrašene replikama belih, mermernih skulptura antičkih junaka i bujnim, zelenim krošnjama slikovito podšišanog drveća, delovale su sablasno. Liči na kraj jedne civilizacije. A tek smo prošli prvi talas korone, svi najavljuju drugi. Ponovo nam prete vanrednim stanjem, pa tako u krug. Čini mi se kao da sam u stanju kada relativizujem mnogo onoga što bi me inače izbacivalo iz koloseka. Kao da sam postala svesnija šta je stavrno važno a šta nevažno. I, da ne postoji holivudski završetak. Spasava me, po običaju, knjiga koju čitam „Izbor“, Idit Iger. Istinita priča još jedne preživele logorašice koja dokazuje, ličnim primerom, da nada može da procveta i u paklu.

– Postoji li uopšte taj Bog, tamo gore? – pita nas unuk Maksim koji pažljivo sluša sve što govorimo. I, šta je onda sa svim onim grčkim bogovima sa Olimpa?

Gledamo ga, ćutimo.