Ovaj Dnevnik je vrsta subjektivnog novinarstva u prvom licu jednine. On je i izraz autofikcije čija autorka beleži znakove pored puta kojim prolazi ostavljajući sopstvene blede tragove u vidu onih efemernih mrvica hleba. Samo sam jedan od osam milijardi ljudi na planeti koja sve više podseća na mitski Titanik. Kao da nije bilo nikakve pripreme za ovu, ovakvu 2020. A onda shvatim da je bilo toliko upozorenja na koja se nismo obazirali. Sada svi svetski mediji svakog dana objavljuju nove podatke o broju zaraženih i preminulih. Krug se sužava, sve više naših poznanika i prijatelja dobija zastrašujuću dijagnozu. Gube mogućnost da udahnu. Ko je sledeći, ko će se od nas sutra zaraziti, a već prekosutra umreti?