Piše Neda Todorović: Bal pod maskama

Zastrašeni, uznemireni, očajni, svedoci smo kako, od kada je planetom zavladao nepoznati virus korone, pred našim očima stari svet umire a neki novi se s mukom rađa negde tamo, na udaljenom horizontu. Sada mi je već postalo jasno da neće biti nikakvog vremeplova niti povratka u normalu. I da će normalno postati upravo ovo što sada živimo, nenormalno. Čini se kao da se dojučerašnja fikcija pretvorila u današnju stvarnost - postajemo društvo nadzornih kamera. I da smo prinuđeni da damo potpuno nove definicije svega postojećeg - fizičkog kontakta, otuđenosti, ljubavi, vernosti, prijateljstva, starosti, vaspitanja, učenja, rada, novca, ponašanja, modernosti, struke, vlasti… Života i smrti.Svejedno mi je da li je virus spontano nastao iz krila nekog ubogog slepog miša s pijačne tezge ili je namerno pobegao iz neke tajanstvene, visokotehnološke laboratorije. Meni taj virus liči na odgovor teško ranjene planete koja posrće pred ljudskom autodestrukcijom. Čovečanstvo prirodu unišava svakodnevno, na nače oči. Isključivo zbog nečijeg trenutnog profita. A mi smo samo nemi svedoci. I, evo, stigla je naplata za naše višedecenijsko odvraćanje pogleda, nečinjenje. A mi, građani, sve više podsećamo na biblijskog Davida koji nema pravog oružje da se suprotstavi Golijatu: u naše ime najrazgovetnije je progovorila jedna švedska tinejdžerka koja je skrenula pažnju svetske javnosti protestujući protiv klimatskih promena. Greta Tunberg. A šta radimo mi, ostali?Planetarna neodiktatura počiva na lansiranju miliona fake news, na sveopštem infotejnmentu i na komičnom populizmu. Jedan od mojih omiljenih pisaca, Frederik Begbede, daje inteligentne odgovore na mnoga tek izgovorena pitanja u izvrsnoj, novoj knjizi "Čovek koji plače od smeha". Dok smo mi zaokupljeni "Razonodom do smrti", što je naziv studije komunikologa Nila Postmana iz 1985, koju navodi Begbede, "nema potrebe za tiraninom, ni ogradama, ni ministrom za istinu. Kad stanovništvo poludi za glupostima, kad kulturni život poprimi oblik neprekidne razonode, kad se ozbiljni javni razgovori pretvore u nekakva buncanja, kad, ukratko, ljudi postanu publika, a javni poslovi vodvilj, nacija je u velikoj opasnosti: preti joj smrt kulture." Begbede, taj fascinantni dekadent, govori o svojevrsnom novom sistemu koji je gotovo svugde zavladao. "Dvorska luda, to je u redu; ali dvorska luda koja postaje kralj, to je novi sistem: komiko-popluizam." A sada su, smatra pisac, "komiko-populisti preuzeli vlast širom sveta." Bgbede misli da nam se događa demokratija sprdnje i da populizam počiva na sarkazmu: "Ismejati protivnika je lakše kad si demagog nego kad si humanista. Prezrivi smeh je priprema za izbor zlih klovnova uz podršku društvenih mreža." Takvi nemaju osećaj za sažaljenje, odlikuje ih odsustvo svake empatije. Ali, to kao da nikoga ne brine. "Razotkrivanje laži nije kul; deluješ kao matora budala kad objašnjavaš da je naka statistika lažna, da je neka kleveta podla i da ne postoji globalna zavera. Dok neki stručnjak ispravi greške, javnost je već daleko. Nema vremena da se toga seća."Izluđuje me ovdašnje, masovno nenošenje maski. U pitanju je ili neinformisanost, neznanje, ili krajnja nemarnost prema drugima. Maska na našem licu štiti, pre svega, druge ljude od nas. Manjim delom štiti nas od drugih ljudi. Nas od zaraze štiti prvenstveno maska koju nose drugi ljudi. Kada je ne nose, ti ljudi šalju onu, ovde već čuvenu poruku - pa šta? Kad je bal, nek' je maskenbal!