Piše Milena Marjanović: Zaljubiti se u jedan grad

"Svetionik Istoka - Beograd u delima evropskih umetnika XIX veka", Savsko šetalište na Kalemegdanu; realizatori: JP "Beogradska tvrđava", Muzej grada Beograda i Biblioteka grada Beograda; autori izložbe: Ljubica Ćorović i Vladimir Tomić; dizajn: Dobrila Stevanić

Zahvaljujući srpskom i grčkom ustanku, u Evropi prve polovine XIX veka raste interesovanje za hrićanske narode pod turskom vlašću. Šta su o Beogradu tada pisali putopisci, kao što su Poljak Roman Zmorski, Čeh Jan Neruda, Nemac Oto Pirh, Englezi Endru A. Pejton i Herbert Vivijen, i znani nam Mađar Feliks Filip Kanic, čiji su se bedekeri rado čitali širom Evrope? Čime su svoje beogradske impresije ilustrovali litografi? I kako je kasaba poprimala obrise grada na ušću dveju reka, grada koji je tek počeo sa sebe da skida orijentalnu ljušturu? Gledamo i čitamo na 27 izložbenih panoa postavljenih duž Savskog šetališta.

Sledbenik evropskog prosvetiteljstva, Oto Dubislav plem. Pirh, pruski kapetan, boraveći u Srbiji za vreme prve vladavine kneza Miloša, ne samo da je pomno beležio utiske o varošima, nego je, poput Feliksa Kanica, i srpski jezik naučio. U knjizi „Putovanje po Srbiji u godini 1829“, kao beogradske znamenitosti dobronamerni Pirh spominje knjižaru i knjigoveznicu Grigorija Vozarevića, i ostatke gradića Hunjadi Janoša (Sibinjanin Janka, čiji smešan spomenik danas „krasi“ Zemunsku promenadu) odakle, s jedne strmine, „puca najlepši pogled na Beograd“.

Ni novinar Herbert Vivijen, specijalni dopisnik „Morning posta“ i „Dejli ekspresa“ iz Afrike i sa Balkana, nije ostao engleski suzdržan pred beogradskim čarima. „Bio je jun, parkovi su bili divni, ulice svetle i čiste, opšti utisak je bio udobnost i zadovoljstvo“, zapisao je u knjizi „Serbija – raj siromašnih“. Bezmalo sarkastično danas zvuče njegove opaske: „Kako se često dešava da putnik poseti neko čuveno mesto očekujući mnogo, a odlazi iz njega potišten i razočaran! Ovakvi slučajevi su s Atinom, Rajnom, Svetim Petrom u Rimu. Međutim, otišao sam u Beograd ne očekujući ništa – ni dekor, ni prizore, ni veselost, niti išta zanimljivo – a sada sam toliko potpuna žrtva njegovog zavodljivog šarma da od njega moram da se odvojim sa najvećim bolom. Ovo je neko novo osećanje: Zaljubiti se u jedan grad“.

Jan Neruda, češki pesnik i putopisac, Beograd zove „Dunavskom ružom“, a orijentalista i književnik, britanski konzul Endru Arčibald Pejton, nazivajući Srbiju najmlađim članom evropske porodice, u knjizi „Srbija, boravak u Beogradu 1843 ̶ 1845“, Beograd poetično upoređuje sa moskom kornjačom „čija je glava Tvrđava, potiljak šetalište Kalemegdan, desni bok turski, levi bok srpski deo grada, a greben leđa ulica koje se pružaju od šetališta do Stambol kapije“.

Feliks Kanic, arheolog, putopisac i ilustrator više knjiga o Srbiji, zalaže se za očuvanje kulturnog blaga, naročito rimskog i vizantijskog, a poljski književnik i prevodilac srpskih narodnih pesama Roman Zmorski još 1858. opominje: „… Rušenje čestite Varoš kapije biće nenadoknadiv gubitak. Na svojim tananim, krivim, drvenim stubovima, slepljena od sirove gline, kako je ljupko podrhtavala ta kapija tvrđave nad svakim kolima koja su ispod nje prolazila, i kakvu nesravnjivu sliku je predstavljala šačica bednih Turaka, koja je ozbiljno, s karabinima na ramenu, čuvala to utvrđenje. Na žalost, danas od nje, kao i od njene dostojne drugarice Vidin-kapije nema ni traga; neka im bar od njihovog negdašnjeg poštovaoca ostane ova reč uspomene…“.

S litografijama beogradske čaršije, ovom nemalom spisku zaljubljenika u Beli Grad pridružuju se i umetnici: rumunski dvorski fotograf Karol Pop de Satmari, francuski arhitekta Šarl Irijart (glavni urednik čuvenog nedeljnika „Le Monde illustré“), engleski slikar Vilijem Henri Bartlet (koji je sa škotski lekarom Vilijemom Bitijem objavio ilustrovani putopis „The Danube“)…

Gledajući pažljivo izložene panoe stiče se utisak da su stranci negovali kult tradicije uopšte, pa i tuđe, verujući da ona čini šarm nekog grada. Ipak, ne zaboravimo, to je vreme romantizma koji je propagirao da je istorija učiteljica života. Danas je njeno mesto zauzeo profit!

Knjaz na kolenima kod Paše

„Oko podne stigosmo u palanku Trstenik. Knez (Miloš Obrenović) kod koga odsedosmo bio je u veoma žalosnom stanju. Sasvim uzet, jedva se dovukao da nas dočeka. Na moje pitanje usled čega je došao do takvog stanja, odgovorio mi je da je dugo vremena proveo kod Abdurahman-paše, u Beogradu, po narodnom poslu. Njegov položaj i tadanji tok stvari zahtevali su da svaki dan satima provodi kod paše. A kako je raja, smeo je kod paše biti samo na kolenima. Muke onog koji nije navikao na takav položaj strašne su: one su se morale snositi, ali po svršetku njegove misije pojavi se kod jadnika kostobolja, koja je u toku godina, bez lekarske pomoći, sve više jačala…“ (Iz knjige Ota D. Pirha „Putovanje po Srbiji u godini 1829.“)